Možda noći i nisu najteže u svemu tome. Tišina i tama umiruju, stišavaju sve bure. Kakav god san da bude, ipak si u njemu sam. Druge jednim okretom glave možeš da oteraš, da se sa olakšanjem nasmeješ shvatajući da su samo trenutni, nestvarni posetioci koje si sam prizvao i koje sam bez ikakvog napora možeš da ispratiš. Za ljude koji se bore sa tugom, svitanje je nešto najstrašnije. I u strahu, kao i u veselju postoje različiti trenuci koji nose istu boju, ali menjaju ton, jačinu. Nekakvim sopstvenim ritmom, kao talasi, dižu se i spuštaju. Mora biti najjačeg, kao i najslabijeg koji u slučaju tuge ili straha vodi u slobodu, u slučaju radosti u neko tiho zadovoljstvo. Trenutak kada se dan konačno odvaja od noći je neopisiv u svom užasu za sve kojima je noć bila kakvo takvo utočište.
Nakon svih raskida veza koje su podrazumevale zajednički život, povratak s posla mi je uvek bio najteži. Trenutak hvatanja za kvaku, otvaranje vrata i tajac.
Ukoliko je za utehu, a mora biti u ovom vremenu kada se stalno pitaš da li si normalan tražeći nekoga s kim bi mogao da se uporediš ne bi li sebi dokazao da nisi jedinstven u onome što osećaš, psiholozi tvrde da isto važi i za ljude mučene anksioznošću. Svitanje je trenutak kada se “diže sistem“, a time i sve što je u njemu nataloženo, sve što je na različitim mestima skupljeno, svi virusi koji su pobedili zaštitne sisteme. Ukoliko nam poređenje sa mašinama olakšava izraz i pruža priliku za poetske slike, što mene ne raduje preterano trudite se da u tom trenutku budete budete na stendbaju, ukoliko vam virusi odnosno košmari ne dozvoljavaju potpuni logout.
I dan, od početka do kraja naporan, ima svoje valere. Nakon svih raskida veza koje su podrazumevale zajednički život, povratak s posla mi je uvek bio najteži. Trenutak hvatanja za kvaku, otvaranje vrata i tajac. Nekada sam mislio da je pametnije useliti se, nego useljavati druge u svoj prostor za vreme trajanja ljubavi. Nikakav trik. Varka za neposlušnu decu koja odbijaju da jedu. Onda im kažu da će u tom trenutku da proleti avion. Oni, očekivajući čudo, dižu oči ka nebu i otvaraju usta a roditelji im ubacuju zalogaj. Nimalo nije ukusniji zbog te prevare. Hoću da kažem, čovek uvek mora negde da se vrati.
Vraća se i u svoj sopstveni prostor iz kojeg nije ni odlazio, ali on je neminovno drugačiji. Ljudi za sobom ostavljaju tragove, uvek ostane neko zaguljeno mesto na kom su sedeli, nešto načeto i nedovršeno, neki rukav koji izviri kad mu se ne nadaš, ali i mnogo toga što se ne da popraviti, zategnuti, ispraviti, baciti, provetriti. Senke, izgovorene reči koje se i dalje muvaju tu negde, smeh sačuvan u zidovima, koraci, šmrk vode u kupatilu koji niko nije pustio. Zbog toga još jednu psihološku varku smatram dostojnom prezira. Kažu vam da promenite raspored, da kupite neki detalj za dom, da stavite tapete. Kada bi čovek bio filadendron, možda bi to imalo smisla. Ili jednostavno postoje ljudi koji se ne daju zavaravati. A možda i ljudi koji odbijaju zavaravanje odbijajući bilo kakvu pomoć osim one koju donosi vreme.
Amblem mog separacionog straha, da konačno krstimo tu sumornu dramu, bila je i ostala četkica za zube. Po nekom nepisanom pravilu niko je ne donese sa sobom. Valjda zbog toga što u početku, barem je kod mene nekoliko puta bilo tako, ne namerava da prenoći, pa onda shvati da su svi autobusi propušteni, da je jako hladno ili se prosto osladi. Onda još jedna noć, pa još jedna. Sa svakom sledećom raste broj donetih stvari. Brzo dođe trenutak kada je neophodno kupiti četkicu. I vaš životni prostor se širi. Prima, udiše, dopušta, menja se. I vi se menjate.
Navikavate se da ujutru kuvate dve kafe umesto jedne, da kupujete hranu za dvoje i da je u skladu sa tim birate – ko voli rotkvice, ko mrzi brokoli, saznajete sve o alergiji na kivi i strasti prema čokoladi. Stvarate prostor za drugog, sa radošću, barem bi tako trebalo da bude, sužavate svoj. Pre ili kasnije, ponovo morate da se raširite. Ne morate, ali tako samo docrtavate prazninu. Dopuštate joj da vas gleda, da vam namiguje.
Meni su te četkice za zube namigivale mesecima nakon što bi se ljubav preselila u sećanje. Nemoćan da bacim, često sam je hvatao za vrat i ponovo spuštao čašu, podjednao nemoćan da je gledam. Četkica, kupljena za tu verziju života, uvek je ostajala sa mnom. Zavisno od trajanja ljubavi, nekada relativno nova, nekada sasvim otrcana. Gora je kad je otrcana. Opasnija. Teži joj je put do kante. U slučaju ovog opšteg mesta, psiholozi su sasvim u pravu. I matematika.
Više vremena vam treba da se suzite, da se ponovo upoznat sa svojim okruženjem i stvarima u njemu, da sipate količnu vode dovoljnu za jednu kafu, da se davite u brokoliju, da sadite kivi u saksijama. Da uživate u nijansama neba u svitanje. Da osluškujete zidove i da ne čujete ništa, tačnije, da vam je potrebno mnogo vremena da dočarate taj eho, daleki glas iz prošlosti koji liči na uobičajenu stranicu istorije, stranicu koju razumete, koju budi određene utiske, ali uzima tako malo vas. I tako, idu dani…
Trenutno imam jednu četkicu. Na nju se svako jutro ucrtavaju tragovi zuba. Stoji u čaši do moje. Na sreću, i dalje je samo četkica, tek predmet. Obično je i ne primećujem i nemam potrebu da razgovaram sa njom. Ukoliko se u međuvremenu dogodi samo nagoveštaj da bi mogla da mi postane sagovornik, na prevaru ću je ubaciti u bagaž emigranta. Jedna muka manje. Trikovi za decu ipak nisu sasvim beskorisni. Zenit tuge i zenit radosti najbrže uspostavljaju tu vezu sa klincem koji živi unutra.
Milan Nikolić najviše veruje u moć u reči. Rastao na nekom čudnom mestu između Kamija i Henrija Džejmsa, Alana Poa i Bajrona, pobune i konformizma. Konačno sazreo uz Tomasa Mana zahvaljujući kome je shvatio da se neki konflikti ne mogu izmiriti ali da se mogu mirno, lepo i pomalo setno nositi u sebi. Voleo bi da bar jedan sat živi na nekom platnu koje je potpisao Delakroa, zbog toga što smatra da samo strast mislima daje boju, rečima snagu, minutima nezaborav, a životu pravo da se tim imenom zove.
