Stiže leto, momci pokazuju svoje sveže izdefinisane mišiće, a ja (gle čuda) sam baš sad morala da se razbolim i budem osuđena na kućni pritvor u vidu ogromnih količina eferalgana, reprize “Prijatelja”, i jeftinih filmova. Nema veze, izdržaću nekoliko dana bez parenja očiju i izlazaka. Ali ova, pre svega, mentalna tortura me dovodi do ludila, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što sam, budući da baš sad nemam ni internet, a televizijski program je vrlo kreativan posle ponoći, prinuđena da gledam…
1. Priča o Džejn (Becoming Jane)
2. Ljubavni terapeut (Hitch)
Rekao bi čovek, što da ne. Vil Smit (Will Smith) i Eva Mendez (Eva Mendes) mogu da prođu. Imamo tu neke kul fore ‘vo ‘no, muvanje na detinjast način, par “dubokih” scena da se čovek malo zapita i to bi bilo to. Sat i po jeftine zabave i mirni smo. Ali zato ovo prvo… Bože Gospode. Ne znam da li je film veće razočarenje zbog toga što je baš En Hatavej (Ann Hathaway) oživela čuvenu Džejn Ostin (Jane Austen)(dobro ‘ajde, da ne budem baš toliko zla, za divno čudo je fino odigrala ulogu), ili zbog toga što je sama junakinja inspirisana tom besmrtnom legendom o večnoj ljubavi kao i 90 posto ovog čovečanstva (tačnije žena). Ceo film ona se nada, veruje, čeka… čeka… čeka… i spoiler! Ne dočeka. Ali ne odustaje naša heroina nikad, već veruje i umire kao usedelica i dalje verujući. Izgleda da je za nju nada bila najlepše seksualno iskustvo.
I sad, kako sam ja navikla da oko ponoći puštaju “Isterivača đavola” (ili takozvane filmove za odrasle, koje ne znam ko više gleda na televiziji, ali nećemo o tome), mene je ovo, iskrena da budem, potpuno zbunilo. Dokle više? Kako to da je ljubav večna vatra? Znate već, ne pali se, ne gasi se, baš zato što je uvek postoji i iznova nas opčinjava svojom drevnom magijom.
Elem, svi propagiraju ljubav kao jednu divnu stvar, vrednu žrtvovanja i potpuno bezbolnu. Ljubav, amour, liebe na sve strane, ulazi i izlazi ljudima na sve moguće otvore a opet – nigde je nema, a i ako naletite na nju, sve je samo ne dobra vila! Često pomislim da ljudi govore o ljubavi isto kao što govore i o pokojniku – sve najlepše, ali samo pošto je se okanu. Da ne preterujemo, ljubav postoji, ali je kratkog daha. Ko se nadao bezgraničnoj i večnoj ljubavi, grdno se prevario, jer sve pa čak i ona ima svoj rok trajanja. A često se desi da je kupimo u lepoj ambalaži pa tek kasnije vidimo da je rok odavno prošao, a mi se u to uverili tek pošto smo je probali. Večna ljubav je moguća, ali retka, i lako ju je pronaći u današnjem svetu isto koliko i Atlantidu.
Za čoveka je, rekla bih, privlačnost, a potom zaljubljenost definicija same ljubavi, i to je greška koju stalno pravi. Opet, kada nam bolja polovina postane navika, to ćemo opisati upravo ljubavlju kako bismo nastavili da poričemo očigledno, a to je da ljubav zamire upravo kad postaje predvidiva. Nada je ta koja će nas iznova saplitati i neće nam dozvoliti da napustimo kolotečinu, već će se potruditi da živimo (ne)srećno do kraja života.
Zavaravati sebe i verovati u bajke. Hajde, hajde, ipak je ljubav bajka za odraslu decu.
