Ni sam ne znam zašto pišem ovo. Zatičem prste kako vrhovima jagodica lupkaju po kvadratnim dugmićima laptopa u želji da što pre izbace ono što u umu čuči. Nije da imam punu kontrolu nad njima. Nije da mogu da ih zaustavim. Šta da radim? “Prepusti se”, kaže neko. Ko? Muza? Nadahnuće? Laptop?
Ona je bila proviđenje. Dugo nisam mogao da poverujem da je uistinu bila stvarna. Poput oblaka, krasila je nebo svojom čistotom, a onda, nakon samo jednog treptaja mojih tamnih trepavica, nestala je. Još dok je krstarila nebom, mogao sam da je posmatram i sanjam. Mogao sam da razmišljam o lepoti ovozemaljskog života, o nadi da će uvek biti moja, o ljubavi. Ali ljubav, iako večna, ne može da prikuje oblak za nebo. Ta slika nema svoje mesto. Ta slika nema svoj ram. Jer ljubav daje krila. Ljubav podrazumeva slobodu, a iz nje, ukoliko ne želimo da pustimo, jer, Bože moj, ljubav je suviše snažna, proističe tuga, i za njom ide nadahnuće mnogih pesama, priča, tekstova…
Smejao sam se. To je bilo najlepše. Mogli smo da sedimo satima, sami, ili u društvu, bilo je svejedno. Nije kao da smo bili svesni okoline. Za mene njene oči, za nju moje. Za mene njen osmeh, za nju moj smeh. I šale. Volela je moje šale. “Volim sebe u tvom društvu, činiš me srećnom”, rekla si. Rekla je.
A kada samo pomislim da smo se toliko ustručavali. Pogled. Pogledi. Tek po koji osmeh. Buđenje.
“Ovo je ona”, predstavio te je moj drug. “A ovo je on”, predstavio je mene. Bila si božanstvena. Lepota. To lice. Sjaj. Čilost. Neka sputana vedrina koju sam ja oslobodio. To telo. Građa Afrodite. Snaga Herkula.
Lepota boginje, dobrodušnost anđela
Ali to nije bila suština. Uopšte. Neka me krste kao mekušca, ili optuže za laži, ali ja sam se zaljubio u tvoje društvo. Njeno društvo. Razumela me je više no bilo ko na ovom svetu. Razgovor. Da li sam ikada vodio takav razgovor? Da li me je iko bolje razumeo od nje? A onda opet smeh. Tek onako. Amorova strela. Bum!
Vraćali smo se kući. Zajedno. “Da uzmemo taksi?”, pitala je. “Ne”, bio je moj odgovor. Koračali smo do kuće. Koračali bismo do kraja sveta ako treba, samo da što duže budemo zajedno.
Da li ste ikada posmatrali nebo? Sigurno ste videli da se oblaci pomeraju velikom brzinom. Za par minuta, ništa više nije isto. Bar na nebu. Tako je i sa njom. Odlepršala je. U Milano. A odatle će za Pariz, London, Njujork. Rekao sam da je bila veoma lepa, lepa kao Venera. Svet mode nije slep. Ume da prepozna beli oblak među onim kišnim. I onda ga uzme za sebe. Uzme od mene. Pustio sam. Nju. Ne ljubav. Ljubav je tu, do kraja života.
Ona je sada na svom Olimpu. Tamo gde i treba da budu boginje. Ja sam i dalje u Beogradu.
Izvori fotografija: freecodesource.com, roxyjames.wordpress.com
Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown“.
