Odma’ će da krene pljuvačina kakve sad vaze imaju veze sa vezama. Ček’ malo… Obustavi! Ima, i to mnogo. Čitaj dalje, pa ćeš da vidiš.
Nije tu baš sve u seksu, ima nešto i u metafori, a i u emociji. Brutalna metafora je da ako hoćeš da staviš svoj cvet u nešto, bolje nađi dobru vazu. To je na prvu loptu, što kažu sportski komentatori.
Idemo dalje… Vazu nikad ne možeš da kupiš tek tako… Uđeš u radnju i kažeš dajte mi vazu, izvolite, hvala prijatno i doviđenja. Postoje razni oblici, veličine i boje vaza: visoke, niske, zdepaste, sa tankim zidovima, sa debelim zidovima, plave, crne, smeđe… Ponekad čak i imaš koncepciju kad je kupuješ i kažeš baš mi treba mala, plava vaza, super bi bilo ako bi bila vitka, a onda uđeš u radnju i shvatiš da takve nema i da ti se sviđa neka visoka i smeđa. Nije to baš 100 posto to što si zamislio, ali takve trenutno ima u radnji i čini ti se da nije loša i uzmeš je. Obično je tu greška. Takva završi na nekom kuhinjskom elementu ili najvišoj polici, i svaki put kad treba da je skineš kukaš kako je visoko i kako ćeš da se strmekneš sa stolice, a o naslagama prašine da i ne govorimo… I vratiš je istog sekunda na mesto.
Onda jedan dan ni ne očekuješ, i u prolazu u nekom izlogu vidiš nju! Čim si je spazio, znao si da je agonija traženja prave vaze završena. Sa velikim uživanjem stavljaš cveće u svoju novu vazu. Jako brzo ta vaza postaje tvoja omiljena i jedina vaza. Bez obzira na sve stavljaš cveće samo u nju. Sve ostale vaze su nevažne. Što se ostalih vaza tiče – mogu da padaju, da ih prekrivaju hrpe prašine, čak i da se razbiju, ali ova vaza ako se, nekim slučajem samo okrnji, ili, ne daj Bože razbije, odmah ćeš da tražiš lepak, ako nema lepka, po pljusku ćeš da odeš da ga nađeš, samo da tvoju omiljenu vazu vratiš u pređašnje stanje. Tu je samo problem što nema dovoljno dobrog lepka da zalepi to što je slomljeno. Drži vaza vodu još neko vreme, čak i duže vreme, ali nije to to. Ako ti mnogo puta ispada i lomi se, posle nekog vremena moraćeš da je baciš. Koliko god da ti je omiljena nije više ona stara. Kad je staviš na sto, u nju sipaš vode i staviš karanfile, ona pušta vodu. Onda moraš da brišeš sto, pa još ako je bušna na nekoliko mesta i procuri voda na tepih, ispadne još veća šteta.
Neki se vežu za tu jednu omiljenu vazu i nikad više ni ne probaju da nađu drugu. Svakoj novoj vazi bi nalazili milion mana i zamerki. Nijedna vaza se ne bi zadržala dugo na mestu, na stolu, ili komodi, gde se vide krugovi od prethodne, omiljene vaze. Tu je cveće, tu je voda, tu je vaza, ali nije isto. Emocije su u pitanju i one nisu iste. Svaka sledeća vaza je bleda kopija one omiljene, koja je obično nepažnjom i iz gluposti, sletela u kantu.
Ima i onih koji kad im se desi lom vaze idu dalje. Traže nove i nove vaze. Teško je, ali se trude. Opet idu od radnje do radnje, od cvećare do cvećare i traže. Mukotrpan rad je pred njima, i oni su toga svesni, ali ne odustaju. Znaju da se tamo negde nalazi vaza za njih. Pre ili kasnije, oni je nađu, i onda su ponovo srećni i teraju dalje. Ako se opet desi sranje i slome vazu, idemo dalje, radnja, cvećara, traženje…
Jedno je sigurno – svi vole cveće i traže vaze za svoje cveće, jer ko ne voli karanfile, ne treba da živi!!
Vedran Ivanković je novinar, PR menadžer, producent, kuvar i još po nešto. Voli da pametuje, zato valjda ovoliko i piše. Kaže: “ Da nije neko uzeo pre mene nadimak Bedno piskaralo, zamenio bih Lajavog krelca na koga podsećam s vremena na vreme.”. Činjenice su svetinja, komentari su slobodni!
