Teško je sagledati sebe i svoje ponašanje sa distance, ali možemo da obavimo šunjajući lovački posao i da uhvatimo obrazac u zamku. A onda treba da ga odnesemo nekom stručnjaku na analizu. Dakle, sami možemo donekle i to je skroz u redu i veoma je ohrabrujuće – nismo potpuno bespomoćni u mrežama obrazaca ponašanja koji nas udaljavaju od ljubavi koju jurimo, za kojom čeznemo i kojoj težimo celog života. Jedino što to uvek radimo na isti način. U tom ponavljanju leži naša lovačka šansa. Posmatramo plen, da mu proučimo navike:
Pa, uzrok svega verovatno leži u detinjstvu, čije traume umeju da prođu nezapaženo i da se ugrade u temelje budućih obrazaca ponašanja, a da mi budemo ubeđeni da smo imali sasvim normalno i srećno detinjstvo. U odnosu između roditelja, u nedostatku jednog roditelja, kroz odnos sa bliskima u porodici, mi direktno učimo dinamički deo emotivne pismenosti. Onaj pasivni deo dobijemo genetskim putem, a naše iskustvo služi da integriše ono što smo pokupili i usvojili, odnosno da skrpi od toga nekog ljubavnog Frankeštajna i da stvori obrazac voljenja koji je istinit za nas. I onda izbrojte sve veze i načine kako su se okončale – kako su vas voleli i kako izdavali i šta je ono što ste vi činili zauzvrat. I kako su sve te veze potvrdile vaša ubeđenja, tojest, nefunkcionalnost vašeg Frankenštajna.
