Gorčina je najgori trag koji ti neko može ostaviti kada ode od tebe. I pitaš se u ludilu svog očaja da li si normalna? Da li si to zaslužila? Da li vrediš toga i svega što ti je ostalo ili si zaslužila mnogo više? Pitaš se sve. Pitaš se do kraja svakim delićem sebe gde si sada, u kom delu Univerzuma sada luta tvoja duša posle njega?! I oganj koji sama sebi podgrevaš svako malo nije ništa drugo do tuga i očaj. Samo to. I roniš svaki dan kroz dim i vatru i lutaš. Uzaludno lutaš kroz sve.
Saznaješ onda tako, iz čista mira, da neko iza leđa kaže više nekome tvom, nego da kaže tebi u oči, usne i zaboli te to jako. Nemaš izbora, mora da te zaboli do kraja, do kosti. A od te boli veće nema. Priznaj. Sama sebi priznaj na kraju. Ipak, u tebi i dalje kuca, u tebi i dalje bori se i muči svaka nada tebe same, svaki osećaj tebe same, svaki osećaj i miris njega. Taj miris koji ne želiš da zaboraviš, ali je vremenom počeo da bledi… I žališ i besniš i na njega i na život što ti bar miris nije ostavio. Što bar nešto nije ostavio za tebe.
“Neka ti kažu, ako žele, šta sam im rekao… neka ti kažu sve. Znaćeš onda… sve ćeš znati…”, govori i ostavlja trag te iste gorčine u njoj i izaziva joj mučninu. Nije svestan kakvu mučninu joj izaziva. Do užasa koji ne može više da prepozna, osim u njegovom liku. Liku sve ljubavi koja je mučila, koja je ubila, koja je probudila. Jednom i zauvek. I onog trena kada je poklekla od same sebe, saznaje i sluša šta je to što je trebalo kao da ne čuje od njih, a možda baš i jeste trebalo da čuje. Shvata, znala je to i sama. Da li je savest bila ta koja je naterala da se reči prospu, da se osećanja i očaj pomešaju. Nije više znala. Znala je samo da dalje ne može. Da dalje više nema. I kreće mirno da prosipa samu sebe ka njemu, da kruži i zatvara, da govori i razara. I kada je razorila sebe, ne njega, pada na pod i ostaje sama. Sama u suzama i besu. Sama u gorčini. Sama u očajanju.
“Ti meni nisi loš osećaj. Ti si meni nešto lepo, nešto što nosim u sebi. Znam da si njihova. Znam… rekli su mi…”
I očaj je još veći posle toga. Još gušći, još luđi. Nije ni svestan koliko luđi, koliko boli, koliko suza izvire iz nje tada.
Ne može više. Ona više ne može. Govori mu da je kraj; a kada nastupi kraj onda dalje nema. Ne može biti. Želeo je kraj, dobio je svoj kraj. Neka sada ide tom kraju i pusti je da u svom svetu drži svoju polovinu planete sama.
“Nemoj da ćutiš sa mnom… molim te, nemoj… Ja ne bih da ćutimo… ne mogu. Pa sa kim sam ja pričao osim sa tobom. I imaš me. I te kako me imaš, samo toga nisi svesna. I nisi me izgubila i ne možeš me izgubiti. To kako me ti imaš ne može ti niko oduzeti dok sam živ i dok god si u meni.”
Vrisak i tuga. Jedan se život odronio od nje same. Nije više znala kako da ga vrati, kako da spoji te snove i taj život na jedno mesto, da je greju, da je vole, da je teše, da je drže da ne umre sama u sebi od tuge. Odgovara svim svojim suzama, svom svojom tugom srca. Ne vidi kuda dalje. Ne vidi šta to ima još uvek. Gde ima? Na koji način. Ne vidi više ništa, a on ne vidi koliko je boli svaki sekund duže bez njega…
Zvono.
Udah. Trag i miris. Sve si u meni
Otvara vrata uplakana, tužna i sama. Ne očekuje da vidi njega. Ne očekuje da ugleda njegove usne, oči. Ne očekuje ništa. I nema posmatra sve svoje u njemu. Vidi sve što joj je odneo i sve što mu je dala. Vidi samu sebe u njemu. I drhti celim telom dok on ulazi i zatvara vrata. Gleda je. Gleda ga. Ćuti on. Ćuti ona. Odjednom je grli, a ona počinje da plače. Svim užasom svoje gorčine do kraja počinje da plače po sebi, njemu, po usnama koje je gladno grabe i ljube i koje je ne puštaju.
Kako da ode od njega? Kako da ode od nje? Kako sada da kaže njemu taj njegov kraj je tu, kako sada da kaže sebi taj njegov kraj je tu? Ne može. Zna da kraja sa njima nema, dok su živi. Dok god su živi, ona to zna. I drhti celim telom dok je on steže uz sebe i briše gladno suze usnama. Briše tragove svađa, tragove svega, a ona ćuti i ljubi ga, gladno i željno, i drhti svim svojim srcem, koliko i dušom, koliko i telom.
“Koje si ti govno, dva meseca bežiš od mene, sklanjaš se, ne pričaš sa mnom. Pričaš drugima, ne meni. Kako možeš? Kako?”
“Morao sam da dođem da te zagrlim. Morao sam da te poljubim. Morao sam.”
Priča mu kroz suze i jecaje dan koji joj je doneo tugu, veliku tugu. Užasnu. Priča mu i nije svestan šta mu govori. Nije svestan ničega. Ćuti i ljubi je. Ćuti i nije svestan da ko zna kada će joj ljubiti usne opet, da ko zna kada će je grliti opet, a u njoj gori sva ljubav i strast za njim. U njoj gori sve za njim.
Ipak… ona odlazi.
“Na koliko odlaziš?”
Tišina. Ljubi ga gladno, željno, ljubi ga jer je njen, do večnosti je njen i biće njen. Nije svestan da je prodao dušu, kao i ona. Nije svestan da mu nema izlaza, kao ni njoj. Samo bežanje koje misli da mu čini nešto, samo bežanje kojim će da ode sada od njega.
Ljubavi se ne može uteći. Nemojte to zaboraviti. Nikada.
Maja Wu (rođena Bjelić) je Somborka, zaljubljenik u život i pisanu reč, a kao čuvar nepresušnog izvora Univerzuma u duši našla se u ulozi blogger-a i kreirala svoj svet nastranici kojim jedri svim morima srca. Granice ruši plesom reči iz svog pera, a snovima korača kroz nedosežno. U pasošu joj je ceo svet, u očima nebo… Možda je i vi sretnete negde na ulicama nepoznatog grada kako zaneseno piše upravo o vama…
