Ne možemo sve bliske osobe u životu smatrati prijateljima i ne možemo ih imati mnogo – naročito ne, ako smo inteligentniji od proseka. Tada svoje najbliže možemo nabrojati na prste jedne ruke, iako blisko poznajemo i veoma volimo barem još toliko drugih osoba. Prosto, nisu svi bliski ljudi prijatelji, smatraju pametniji (a oni valjda znaju), a stručnjaci su pokušali da objasne zašto je to tako. Odnosno, zašto manje inteligentni ljudi veći broj osoba smatraju prijateljima, a oni pametniji se ograničavaju na dve, tri osobe.
Jedno istraživanje koje se bavilo kvalitetom života ispitanika između 20 i 30 godina, utvrdilo je da su osobe koje žive u gusto naseljenim urbanim sredinama manje zadovoljne svojim životom, kao i da su srećniji oni koji imaju više interakcija sa prijateljima. Međutim, primećeni su izuzeci i kada su ispitani, pokazalo se da se radi o natprosečno inteligentnim osobama – one su, naime, dvostruko zadovoljnije životom u gusto naseljenom urbanom području, ali imaju upola manje interakcija sa prijateljima. Idući dalje za ovim iznenađujućim otkrićem, istraživači su utvrdili da pametnije osobe imaju manju potrebu za interakcijom sa drugima, da imaju manje prijatelja i sa njima provode manje vremena. Ako su na neki način prinuđeni da se mnogo druže, natprosečno inteligentni postaju uznemireni i nezadovoljni – nedostaje im samoća i vreme koje provode sa prijateljima smatraju neproduktivnim. Inteligentniji su više usredsređeni na svoje ciljeve i vreme koje ne mogu da posvete nekom obliku bavljenja svojim stvarima (istraživanju, čitanju, razmišljanju…) i vreme koje provode u druženju za njih je – gubljenje vremena. To nije zato što su introvertni, što nemaju prijatelje, što nisu dobri u komunikaciji, nego zato što imaju svoje prioritete i interesovanja. Iz istih razloga, natprosečno inteligentnim osobama uopšte nije potrebno društvo za neke oblike provoda, u koje ostali obično ne kreću sami. Od izlaska u klub, preko odlaska na koncert ili putovanja u inostranstvo – njima ne treba niko da im pravi društvo. Ukoliko neko ima ista interesovanja i odgovara mu isti način organizacije, oni vole da imaju saputnika i da sa nekim dele iskustva i utiske. Ali ako odgovarajućoj osobi ne odgovara njihova ideja i zamisao, oni uopšte nisu nezadovoljni što nekuda idu sami, niti im je to na bilo koji način nezgodno i neprijatno. To ukazuje na njihovo samopouzdanje i samosvest – oni se ne stide sebe i uopšte ne misle da će negde biti zapaženi (u negativnom smislu) zato što su sami, niti strahuju da će se desiti nešto sa čim neće umeti da izađu na kraj – oslanjaju se na sebe i sami rešavaju probleme.
