Vezu i brak je moguće spasti, kad ima šta da se spasava – ako vam partner nije postao fizički odbojan, ako ste svesni da vas ljubav povezuje, ma koliko da ste se udaljili i ma šta da je partner „zgrešio“, ako osećate da je pred vama izazov koji može da napravi prekretnicu, da su se loše i teške stvari odigrale da bi vam pružile priliku da vezu postavite na nove temelje, da izgradite zdraviji, pošteniji i bliskiji odnos…
Ali, ako to pokušavate da uradite na očajnički način, samo ćete zatrpati jaz koji se otvorio među vama i on nikada neće postati črvsto tlo – uvek će biti trusno područje i izvor novih svađa i povređivanja.
Kad spasavate vezu, nešto morate da promenite, a to je pre svega odnos prema istini i komunikaciji – nije dovoljno da samo „pređete preko toga“, destruktivno je nastavljati dalje, ako to što sledi počiva na potisnutim osećanjima, na žrtvovanju i ustupcima, kojim partnera postavljate u položaj dužnika, ili čak taoca, od koga se očekuje da se ponaša kao na uslovnoj slobodi – prestupi mu više nisu dozvoljeni.
Potisnut naboj i nezadovoljstvo zagorčaće vam život, ako spasavanje veze ne obavljate temeljno u otvorenoj komunikaciji, u ogoljenosti i ranjivosti, u potpunoj iskrenosti i potpunom prihvatanju. To je proces koji može da potraje, ali koji daje konstruktivne rezultate. Ali ako se odlučite na očajničke mere, dobićete očaj, možda odložen i na rate, ali jednog dana ćete se uzalud kajati što niste bili mudriji i hrabriji.
Pretvarate se da se ništa nije desilo
I ne razmišljate o tome koliko će vam energije i snage trebati da se zatim celog života pravite da vas ništa nije uzdrmalo i poljuljalo. Da li vam je važnija slika odnosa koju imate (i prikazujete je svetu), ili sopstveni duševni mir? Ne postoji osoba koja može da odluči da potpuno pređe preko nečega što se desilo, tako što će se praviti da se ništa nije desilo i da pri tom sačuva emotivno zdravlje i duševnu ravnotežu.
