Da mi je glava košnica, zujala bi od očekivanja. Zapravo, čula sam taj zvuk. Štaviše, osetila sam ga. Bilo je kao da me ubada hiljadu pčela.
Kad me nešto boli, a najčešće me boli glava, vrat i srednji deo kičme, ja ne pomislim “ubila me promaja” (iako često sedim na promaji, a i ‘ladan beton mi nije stran), nego “gde li sam se sad zaglavila”. Sa punom odgovornošću zastupam teoriju (a bogami i praksu), da su bolne senzacije rezultat bolnog unutrašnjeg naboja – emotivnog taloga, psihološkog pritiska, duševne patnje. Imam puno prilika da eksperimentišem na sebi, jer me moje slabe tačke često bole i podsećaju da moram bolje da održavam hram svoje duše i njegova područna odeljenja.
Ponekad me opterećuje ta “puna odgovornost”, kad brinem za meni bliske i trsim se da im nešto pomognem, a znam da ne mogu ništa da uradim umesto njih i da najbolje što mogu da uradim za njih, jeste da znam da će oni sami umeti da pomognu sebi, da im prepustim njihovu odgovornosti i da pustim svoje pokroviteljske porive da idu u tri lepe. Ponekad se ukočim od toga, a ne od iskrivljenog sedenja u fotelji, sa laptopom u krilima. Pojačivač mog unutrašnjeg glasa mi kaže “odgovornost ne treba da opterećuje” i onda odmah znam šta treba – da se prihvata sa radošću i radoznalošću. Mogu da pomognem, na isti onaj način na koji meni ljudi pomažu – da čujem, da osetim i razumem i da dam odgovor na pitanje. Ako pitanje izostaje, uzalud nudim odgovore. Moje razumevanje i saznanje mora da rezonira sa nečijom potrebom za razumevanjem i saznanjem. Kad nije tako, ja preuzimam na sebe odgovornost koju druga osoba mora imati za sebe, a to je teret koji ne mogu i ne treba da nosim.
Ipak, kao svaka empatična budala, ja ga često podižem i nosam okolo, dok mi kroz leđa sevaju blicevi flešbekova. Spusti, spusti, spusti, šapuće moj unutrašnji glas, dok se ja okrećem oko sebe, ne videći šta treba da spustim – kao Obeliks, kad ga pitaju “je l’ ti teško da nosiš taj stećak”, a on počne da se okreće i blene oko sebe i kaže “koji stećak?”. Samo što ja nisam upala u kazanče s čarobnim napitkom, pa osećam tu težinu, iako zaboravljam da mogu i treba da je spustim.
