“Aha, taj stećak”, kaže moj unutrašnji glas, kad zatražim pomoć i dobijem odgovor. I onda spustim, i lakne mi, ali posle nekog vremena se opet natovarim – samo mi manje treba da shvatim šta me to žulja i bode i ponekad uspevam sama sebi da pomognem. I baš sam srećna kad mi uspe. Prošli put kad me nešto ubadalo između plećki, pomoć nije bila dostupna, pa sam morala da se naljutim, što niko ko mi je pri ruci nema petlje da mi kolenom podglavi srednji deo leđa i povuče mi ramena unazad (manevar koji pruža trenutno olakšanje) i da sama porazgovaram sa svojim unutrašnjim glasom. Da vidimo, to je srčani energetski centar, leđni, odnosno, voljni emocionalni aspekt. Šta ja to hoću sa svojim osećanjima, a ne uspeva mi? Ah, hoću da ne osećam, to što osećam. E, ne može. Osećam. Puštam. Uspelo je, jeeeee!
I slučaj košnice je bio školski primer – dan pre nego što je mene zabolela koš…mislim, glava, prijateljica mi se žalila na glavobolju, a ja sam joj rekla da joj je glava kao košnica i samo što ne prsne od zujanja. A onda je moja zazujala, pa sam se odmah setila dijagnoze. Šta mi to stvara buku (i bes)? Ah, očekivanja, očekivanja, očekivanja, u ljutitim rojevima. A gde su očekivanja, tu je osujećenost, a gde su osujećena očekivanja, tu je košnica u glavi. Napolje pčelice, oprašujte neko cveće, srčite neki med, radite nešto korisno, ovde nemate posla.
Spusti, pusti, dozvoli, prigrli, oslobodi se… tako ja mantram, stalno, a kad se fokusiram, onda znam i šta to znači i kako to da uradim.
I sad očekujem da ćete da poskačete i pootvarate čakre i košnice, oslobodite um i prihvatite emocije, jer sam vam ispričala poučnu pričicu. Zezam se. Na svoj račun. A bogami, i na vaš.
Naslovna fotografija: instagram.com/street_style_paris
Aleksina Đorđević
