Voziti se automobilom po Beogradu delikt je prema inspiraciji svakog portretiste. Kolorit javnog transporta mnogo je zanimljiviji, u šta sam se mnogo puta uverio, pa tako i pre par dana, ljuljajući se tramvajem sedmicom prema Bulevaru. Uđoh u klimavu šklopociju mojih godina, negde kod Sava centra. Sastav putnika uobičajen. Stotinak od beznađa okopnelih penzionerki i dečurlija koja u školu ide ili iz nje beži. Poneki student i dve napirlitane butikašice iz Sava centra, za čijim vratom slinave maloletni klipani koji krenuše na utakmicu. Od slobodnog mesta naravno ni traga.
Posle par stanica u zarđali vagon uđoše dva starija gospodina, jedan na prednja, drugi na srednja vrata. Utom neka žena ustade i izađe, a ova dvojica snimiše upražnjeno sedište. Krenuli su prema njemu istovremeno, ali je čiča sa kapom lenjinkom u sivom inspektorskom kaputu, koji je izgledao kao agent Sekuritatea-e, bio hitriji. Videvši razočarani izraz lica svog suparnika, složio je pokajničku facu. Kao da je rekao: “E jebiga stari, nema za obojicu”. Sedeo je tako tridesetak sekundi, dok u tramvaj nije upala mrzovoljna starica od oko stodvadesetak godina sa cegerom veličine manjeg auta, za koju je potpuno enigmatično kako se uopšte kreće, a kamoli koristi prevoz. Videvši je, sivi kaput ustade i prepusti joj mesto, što naravno nije palo na pamet dvema nevaspitanim petnaestogodišnjim žvakopucalicama, koje su sedele iza i davile se u sopstvenom prostakluku.
Modni genocid koji čine roze pliš trenerka i ogavne čupave čizme nešto je za šta bi se moralo propisati sankcionisanje odlaskom u popravni dom. Sivi kaput zauze stav pored omalenog zdepastog čiče koji mu do malopre bi suparnik i prokomentarisa: “Kako došlo, tako otišlo, eto”, pokazujući na sedište u kome se starica već šuškala, podmetnuvši ceger ispod nogu. “Hehe”, priglupo se osmehnu zdepasti, ohrabrujući ovog na dalji razgovor. Već se slutilo da će se dijalog između njih nastaviti. Pogledi im se zaustavi na čopor od par hiljada kontrolora (čijom hiperprodukcijom država rešava problem nezaposlenosti), koji stoje na sledećoj stanici i čekaju na incident. Zdepasti poče:
“Vidi ih šta ih je, još malo pa će ih biti više od putnika”.
“To ih uzeli da otimaju od naroda zadnji dinar, treba im za budžet!”
“Samo što nisu počeli u kuću da nam ulaze!”
U tom trenutku sivom kaputu poče da zvoni telefon, na koji se on uopšte nije obazirao. To ne bi ni bilo vredno pomena, da taj pakleni pisak nije dolazio sa starog “Alcatel” telefona, pojačanog do maksimuma. Od tog zvuka, kosti mi vibriraju već danima. Čuli su ga, siguran sam, i mrtvi. Telefon je zvonio i sa svojih 180 decibela čiste buke i počeo je strašno da iritira ostale putnike. Stari je uporno odbijao poziv, a fantomski telefondžija zvao je u nedogled. Pretpostavio sam odmah da ga zove žena, uporna starica koju je unuk naučio kako se koristi redial dugme na novom bežičnom telefonu. Sivi kaput nastavljao je da odbija poziv, a dokona ženetina da zove. Njega i njegovog sagovornika to nije nimalo uznemiravalo i nastavljali su da ogovaraju državu, dok je tramvaj milio pored sedišta Generalštaba u Resavskoj. Videvši prozore ispod kojih su zaposleni ugurali ćebad (pretpostavljam zbog dihtovanja sa kojim se mogu porediti jedino vrata na kućici za pse), nastaviše jadikovku:
“Gledaj ih, nemaju ni za izolir traku!”
“Kakva država, takva vojska!”
Trrrrrrrrr Trrrrrrrrr Trrrrrrrrrrr. Telefon nastavi sa svojom satanskom misijom. Ubrzo je nervoza počela svima da draži kožu. I sam osetih bes kako kulja. Čoveku pristojnog izgleda, urednog odela i držanja, koji je sedeo ispod mene, videh žilu kako pulsira na znojavom čelu. Kipeo je. Žvakopucalice su atmosferu činile još gorom, petardnim pucanjem svojih žvakaćih guma. One telefonski pisak nisu čule, od Lady Gage koja je vrištala sa njihovih slušalica. Postalo je neizdrživo. Tramvaj se pretvorio u tempiranu bombu. Kako to obično biva sa tempiranim bombama, neko na kraju i zapali fitilj. To je bio, ko drugi, nego ona starica što joj sivi kaput ustade.
“Oćeš li se javiti više na taj telefon pobogu čoveče, probi mi uši!”
“Šta se tebe to tiče! Šta hoćeš?”, odbrusi ovaj.
Razbukta se sveopšti verbalni front i začu se tek mutirani glas jednog od onih navijača:
“Alo bre matori, odjebi sa tim telefonom više!”
“Kako si tako nevaspitan??”, brecnu se čiča.
“Nemoj da te ja vaspitavam bre, napolju bre, jel si čuo bre, matori bre!”, dreknu bubuljičavi “Ultras”.
“Eeej, polako dečko, nema smisla, evo sad ćemo mi izać”, smiruje situaciju zdepasti.
Pogled mi se susrete sa čovekom u odelu ispod i on mi se obrati:
“Da imam sad bombu, bacio bi je na ove budale i nek’ sve ide i p…u materinu!”
Nisam znao da li da se smejem ili panično istrčim na ulicu. Eto koliko malo treba našim ljudima da stvari izmaknu kontroli. Čak i pristojan čovek postao je nestabilan poput eksplozivne smeše. Dvadeset godina beznađa čini svoje i živci popuštaju i najboljima.
Na sreću, u takvim situacijama uvek se pojavi neko da izgovori najveću laž svih vremena: “Biće bolje!” To je mantra koju svaka generacija Srba čuje od svojih roditelja, ponavlja je tokom života i prenese svojoj deci, iako je svima jasno da bolje biti neće. Taj nerealni zaključak ponekad dođe u formi izgovorene rečenice, a nekad u formi životne situacije. Upravo je tako uletela u ukleti tramvaj tog memljivog dana – u vidu nasmejanog cige sa harmonikom i njegovog petogodišnjeg pomoćnika koji skuplja priloge u prljavu kapu.
Poče ciga da plete “Za Beograd, za Beograd, svi su čuli, svi su čuli”…
Nažalost, bio je to jedan od retkih pripadnika tog naroda, kome muzikalnost nije jača strana. Piskavi glas namuči nam uši. Ubrzo, neki mangup koji se naklatio na prednja vrata, reče: “Vratite nam telefon!” i svi prsnuše u smeh.
To smo mi. Od bombe do smeha i tako u krug. Doveka.
A mangupova opaska podseti me na naše vladare. Svaki svira loše, ali kad dođe sledeći, melodija onog prethodnog deluje nam kao operska arija!
Milan Stanišić je beskompromisni kritičar sistema, analitičar beznađa, hroničar pohlepe, baštinik sarkazma, pasionirani ljubitelj hiperbole kao stilske figure, hedonista, lenčuga levantinskog tipa, fotograf, bibliofil, nautičar i na kraju pravnik.
