Psihopate, na primer, uopšte nisu psihotični. S druge strane, nisu sve ubice psihopate. Većina psihopata čak nije ni nasilna. Šta su onda psihopate?
Filmovi, serije, knjige često prikazuju sukob dobra i zla. Izum industrije zabave u post-modernom društvu jeste to što su dobro i zlo osenčeni. Pozitivci su postali prestupnici, a zlikovcima mora da se prišije dijagnoza. U društvu koje trenira sebične pojedince, zlo ne može da se odredi nekakavom proizvoljnom “zloćom” đavola i veštica. Zato se na ekranima pojavila slika hladnokrvnog, genijalnog, mačkasto-taštog, prevaranta, smirenog u svakoj prilici, vrhunskog stručnjaka za ubijanje i uklanjanje tragova. Novinari su daleko darežljiviji. Za njih su sve ubice psihopate, bez obzira na psihološki profil, okolnosti ili motive zločina.
Psihopatija i sociopatija jesu izrazi koje savremena nauka ne priznaje. Američko udruženje psihijatara definiše antisocijalni poremećaj ličnosti. Svetska zdravstvena organizacija opisuje disocijativni poremećaj ličnosti. Pa čak i u njihovim odrednicama naveden je poduži spisak simptoma od kojih “psihopata” može da ispoljava samo neke. Amerikanci su nešto strožiji, pa zahtevaju da se kao “psihopata” obeleži osoba koja je starija od osamnaest godina, koja je imala poremećaj ponašanja pre petnaeste, a pod uslovom da ispad nije bio deo šizofrenije ili manične epizode, te da ispolji tri ili više sledećih ponašanja:
- ponavljanje ponašanja koje nije u skladu sa zakonom i društvenim normama
- prevara, laganje, skrivanje istine i varanje iz ličnih pobuda ili zarade
- impulsivnost i nesposobnost da se sastavi i sledi plan
- agresivnost, fizičko nasilje, nizak prag nadražaja
- nemar za ličnu bezbednost ili bezbednost drugih
- neodgovornost, nemogućnost da se održe poslovne i finansijske obaveze
- nedostatak kajanja, ravnodušnost ili racionalizacija povređivanja, zlostavljanja ili krađe
Tri od sedam! Nisam loš? S obzirom na to da nemam poremećaj ponašanja i sukob sa zakonom, zvanično nisam psihopata. Inače, primetili ste da sam izostavio ženski rod. Procenjuje se da i među njima ima psihopata, ali manja zastupljenost žena u nasilnom kriminalu daje utisak da je ovaj poremećaj kod žena veoma redak. Pre će biti da je posredi uloga koju žena ima u društvu. Psihopatiju je, naime, teško odrediti kao jasno ograničeno medicinsko stanje (kao što je npr. šizofrenija). Društvo ima veliku ulogu u nastajanju, ispoljavanju i tretiranju psihopatije. Stoga će za našu priču zanimljiv biti ishod istraživanja doktora Hera.
Kanadski naučnik Robert Her (Robert D. Hare) proučavao je psihopate među kriminalcima i sastavio spisak za otkrivanje psihopatije (Psychopathy Checklist – PCL). Njega nije toliko zanimalo precizno klasifikovanje poremećaja koliko rano otkrivanje sklonosti ka psihopatskom ponašanju kod dece i omladine. Njegov spisak koristi se sve više u svetu, posebno u slučajevima serijskih ubica i otmičara dece.
Robert Her prikazuje da su glavne odlike psihopata agresivni narcisizam i devijantan način života, uz nekoliko dodatnih obeležja. U agresivni narcisizam spadaju: površna šarmantnost, preuveličane zamisli o sopstvenoj vrednosti, patološko laganje, manipulativnost, nedostatak osećanja krivice ili kajanja, plitka i sebična osećanja, nedostatak saosećanja, neprihvatanje odgovornosti za svoja dela. Pod devijantnost načina života Her podrazumeva: zapadanje u dosadu (potreba za stimulacijom), parazitski suživot, slaba kontrola ponašanja, nedostatak realnih dugoročnih ciljeva, impulsivnost, neodgovornost, prestupništvo, problematično ponašanje, kršenje uslovne kazne. Her ovome dodaje da su psihopate sklone promiskuitetu, nisu stanju da održe vezu, ima ih u svim oblastima kriminala, mogućnost izgradnje društvenog modela.
Tu i leži suština psihopatskog ponašanja. Oni nemaju savest. Ne mogu da se povežu sa drugima i iskuse sažaljenje ili saosećanje. Za druge ljude misle da su opterećeni obzirima i zloupotrebljavaju ih kao što predatori polažu pravo na plen. U suštini, sve ono što u savremenom društvu izaziva otuđenost, doprinosi psihopatiji, koja bi mogla da se odredi kao krajne otuđenje. Nasuprot uvreženom mišljenju, ne postoji veza između inteligencije i psihopatije. Ono po čemu nam deluju genijalni jeste sposobnost da izgrade masku, pročelje uzornog građanina, ispod koga slobodno živi sasvim otuđen, bezosećajan čovek. Opet smo opasno blizu definicije savremenog čoveka. Ono što psihopatu, pak, oštro razlikuje od obezličene i obespravljene mase, jeste to što otuđen čovek ima osećanja koja su zakržljala ili ostala u tragovima, dok psihopata u poptunosti zamenjuje emotivni sistem analitičkim. Istraživanja su pokazala da psihopate ne mogu dobro da razlikuju raspon osećanja kroz izraze lica, imaju teškoće u govoru, jer su im pojmovi koji nose značenje bliskosti strani, te imaju usporene ili odložene reakcije, jer im nedostaje mogućnost spontanog emotivnog odziva. Um psihopate mora da “proračuna” tačan emotivni odgovor i da ga odglumi, jer su stečeni i urođeni mehanizmi oštećeni ili uništeni.
Premda pojedine studije pokušavaju da dokažu presudnost naslednog, neurološkog ili neuroanatomskog uticaja na pojavu psihopatije, teorija i praksa pokazuju da je vaspitanje odlučujuće.
Ako ste u navedenim faktorima prepoznali bližnje, ne treba da vas plaši. Na papiru razmaženost, vaspitna zapuštenost i prateća infantilnost koju društvo dopušta muškarcima (šta je drugo mačo nego mamin sin?) mogu da deluju kao odlike psihopatskog ponašanja. Psihopate loše reaguju na kažnjavanje, a daleko bolje na nagrađivanje i trudiće se da produže ponašanje koje donosi ili jeste donosilo nagradu. Imaju neverovatnu moć da se usredsrede na predmet zanimanja, ali takođe su veoma podložni rasipanju pažnje (poput dece koja su vrlo usmerena na ono što vole, a teško drže fokus na ono što im ne prija). Psihopate imaju veliku otpornost na jezive prizore, jer teško povezuju ono što opažaju sa odzivom osećanja.
Psihopate su po pravilu od najranijeg detinjstva zlostavljani, zapušteni, sa istorijom nasilja u porodici. Od roditelja dobijaju zbunjujuće poruke (tuku ih i govore im da ih vole) i iskrivljenu ili nikakvu pouku o društvenim normama. Stoga, psihopata nema samo među siromašnim slojevima gde alkoholizam i narkomanija podstiču vrstu nasilja i odbacivanja koje stvara uslove za psihopatiju. Takođe je zabluda da je psihopatsko ponašanje izum savremenih društava. Eskimi imaju reč “kunalangeta” koja označava čoveka koji laže, vara, krade, zloupotrebaljava druge i oglušuje se na ukore starijih. Zbog toga što ih porodica nije naučila da se staraju o sebi, psihopate pribegavaju parazitskom ponašanju koje im u krajnjoj ekstremizaciji daje slobodu da raspolažu tuđim životom. Stoga postoji i teza o tome da su kriminalci “neuspešne” psihopate, oni koji nisu uspeli da izgrade model ponašanja koji će im omogućiti parazitsko postojanje do kraja života. Oni koji su proučavali psihopatije uočili su da se žrtve osećaju ispijeno, kao da pre nego što posegnu za tuđim životom (ako do takvog ekstrema uopšte i dođe), psihopate na svim nivoima održavaju parazitski model.
Moj mlađi brat imao je dobru foru. Šta god su mu roditelji branili govorio im je: “Sad mi to uskraćujete, a videćete jednog dana kad postanem masovni ubica…” No, poenta nije uskraćivanje već socijalizacija. Ukoliko su deca osposobljena da se brinu sami o sebi i tome da ne ugrožavaju druge. Ukoliko imaju čitav spektar emotivnih iskustava i dobrih i loših. Ukoliko su emotivne poruke roditelja u skladu sa ponašanjem i pratećim rečima, drugim rečima – ukoliko su roditelji dosledni i iskreni. Dakle, ako ste imali takvo vaspitanje, za vas nema brige.
Ako i niste, nema mesta panici. Osmehnite se nekome, zaplačite, zagrlite nekog ili ga izgrdite. Zastidite se. Posmatrajte prolaznike i zamislite kakve živote vode. Pročitajte sočan članak na našem sajtu, izađite s drugarima i đuskajte. Oljudite i budite živi…
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
