Posmatranje je veština koja se vežba neprekidno – kad stekneš naviku da zastaneš nad svojim mislima, osećanjima i postupcima i zapitaš se što li ti je to sad palo na pamet, šta te zapravo toliko uznemirava i zašto nisi mogla da se iskontrolišeš pa si postupila vođena ljutnjom ili strahom (stvarno, kojim osećanjima si bila vođena?), da se preispituješ i da kopaš po sebi, sledeće je veština zadržavanja samoposmatranja i unutrašnjih uvida, dok istovremeno posmatraš sebe u interakciji sa drugima i druge u interakciji sa sobom, pitajući se šta su njihovi motivi, od čega li se brane kad se tako očigledno osećaju ugroženo (a njima nije očigledno, iako tebi jeste), da li se ti u nekim situacijama (i kojim) tako isto ponašaš i šta je to čega još nisi svesna i što još treba da saznaš i razumeš o sebi i ljudima oko sebe… Tako je to sa emotivnom inteligencijom, ona postaje sve dublja i sve šira i od njenog praktikovanja ne možeš da se oslobodiš i da se odmoriš.
Sva je prilika da ćeš postati osoba kojoj se svi obraćaju u poverenju, ne toliko da traže savet, koliko da nađu razumevanje, da dobiju podršku u onome što jesu, da im neko pokaže empatiju od koje će im laknuti, pa će se osećati manje sluđeno, manje će sumnjati u sebe i manje se kidati iznutra.
Istovremeno, produbljivanjem svojih uvida, uvažavanjem, poznavanjem i priznavanjem svojih osećanja, razvijanjem sposobnosti da na taj način posmatraš i doživljavaš i svakog drugog i da nikog ni zbog čega ne osuđuješ, dopuštaš svom biću da raste i razvija se i sve više postaješ ono što jesi – svoja i autentična.
Sa osvajanjem integriteta i autentičnosti, svi oblici tvoje inteligencije podižu se na viši nivo i ostvaruju tesnu saradnju, za tvoju ličnu dobrobit, kao i za dobrobit tvojih bližnjih i ukupnog čovečanstva.
Izvor fotografija: instagram.com/whiskyouth
Aleksina Đorđević
