Oho! Pozdrav svima vama!
Ja sam Dragana Banić i imam 20 godina. Potičem iz jednog malog sela pored Beograda i time se ponosim! Rasla sam kao i svako dete na selu, trčeći sa društvom po ceo dan i mogu vam reći da je to najlepši deo mog života, iako se na ovaj sada koji je totalno drugačiji od tog koji sam vodila ne žalim.
Danas živim u Atini, Parizu, Milanu, Istanbulu... i često dok hodam svetskim pistama pevam upravo onu: "Selo moje lepše od Pariza". Ako i nije lepše ja ga volim najviše na svetu
Nekako ta moja jurnjava po ceo dan to celodnevno igranje fudbala, žmurki i rata uspelo je da izgradi moj borilački duh… oduvek sam bila željna pobede! Mnogo puta sam čula da je bitno učestvovati, a ne pobediti… ali meni je oduvek bilo bitno da pobedim, jer sam smatrala da svaka budala može da učestvuje… što se tako i ispostavilo, elem htela sam da kažem da je ta moja fizička aktivnost doprinela tome da uvek budem u top formi, nekako i previše jer od svoje osamnaeste godine naprosto ne mogu da se odbranim od “jačeg” pola… kao dete sa sela zaista nisam često odlazila u Beograd.
Odlazila sam samo kada sam pred školu kupovala knjige i odeću ili kada sam sa svojom braćom i porodicom odlazila u Zoološki vrt
Svakog septembra sam šetala Knez Mihajlovom i kupovala sveske na kvadratiće, sveske na linije… sportske patike, jaknu… tih prethodnih desetak septembara sve je bilo isto dok se nisam pojavila pre tri godine upravo u Knez Mihajlovoj da kupim jaknu za školu! Ranije dok sam koračala Knezom i gledala krpice niko nikada nije obraćao pažnju na mene, ali taj put je bilo nešto sasvim drugačije, u pravom smislu reči SASVIM!
Bukvalno cela Knez Mihajlova se okretala za mnom... vrištali su, uzdisali, devojke su iščuđeno gledale... kao da su videli neko čudo
Toliko sam pocrvenela od sramote da sam trčeći otišla u “Ruski Car” sela i zamolila konobara da mi donese času vode i krempitu… i on me je začuđeno gledao! Motala su mi se po glavi sva ta lica koja ne skidaju pogled sa mene, mog lica, mojih nogu, moje zadnjice, grudi… osećala sam se kao da sam nekome nešto skrivila, a nisam!!! Toliko mi je bilo muka od toga dok sam jela tu krempitu da više nikada nisam poželela da je probam. Da me ne shvatite pogrešno, bila je odlična, ali ja sam u takvom šoku bila da sam samo želela da nestanem sa lica zemlje! Tu se javio taj prvi muško-ženski odnos… oni su uzdisali i otvorenih usta se okretali za mnom, a ja sam bežala! Moram da priznam da su mi se muškarci gadili u tom trenutku! Tih godinu dana do svog osamnaestog rođendana sam mislila da sam lezbejka… nije mi napamet palo da pogledam ni jednog dečka iz škole! Vratila sam se u svoje selo (lepše od Pariza) i rešila da više ne idem u Beograd (sada sam sama sebi smešna).
Napunila sam osamnaest godina i smrtno se zaljubila u njega... Zvaćemo ga "Lane" jer je imao najlepše oči na svetu
Toliko sam se zaljubila u njega da danima nisam jela… bukvalno! Viđali smo se u školskom dvorištu i ne mogu da vam opišem taj osećaj u stomaku kad god sam trebala da idem u “školsko” da se vidim sa njim. Čoveče… ceo svet je bio moj! Uvek me je čekao neki cvet koji bi usput ubrao u nečijem dvorištu. Ceo svet je tada bio moj! Jedno veče dok sam ulazila u mračno školsko dvorište pored mene su prošle tri vršnjakinje i dobacile mi KURVO! Bila sam užasnuta time, plakala sam kao kiša, a on me je tešio! Odlučila sam da nikada više ne idem u školsko, jer sam smatrala da samo kurve idu u školsko sa svojom simpatijom (kako sam samo neiskvarena bila). Viđali smo se u centru, šetali i jedan dan mi je rekao da se seli za Ameriku… čitav svet mi je potonuo… to leto sam sa njim izgubila nevinost… otišao je! A ja sam ostala sama… Ogorčena sam bila na čitav muški svet! Ja sam mu dala sebe, a on je otišao… naravno pohvalio se svojim drugarima da sam upravo nevinost “izgubila” sa njim… zato su mi one devojčice i dobacile da sam KURVA!
Ne mogu vam opisati koliko me je to bolelo a samo sam bila neiskvareno dete sa sela (lepšeg od Pariza). Završila sam školu i krenula sam da radim na pumpi kao kasirka! Muškarci su mi iz dana u dan bili sve gadniji. Balavili su bukvalno nadamnom. Ostavljali mi ogromne bakšiše, svoje brojeve telefona, a ja sam mislila samo na njega, na moje “Lane”. Nažalost poziv iz Amerike nikada nije usledio! Dnevno sam znala da zaradim bukvalno do 100 evra bakšiša jer su muškarci ludeli za mnom! Nudili su mi brakove, kuće, automobile, a ja sam htela samo “Laneta”. Naravno kao i svaka naivna klinka htela sam da ih sve zavrtim oko prsta! Da ih ponizim jer sam bila kivna na “Laneta” što se nije javljao… Naravno, mene su svi oni gledali kao savršeni komad na kome bi se “istresli”.
Kako se pumpa nalazila na ibarskoj magistrali razni estradni menadžeri i ostali bolesnici su me saletali i nudili da snimam pesme da izdam za najjaču muzičku izdavačku kuću i naravno svi su hteli jedno – da me iskoriste na najjadniji način, da legnem i da dobijem pesmu, auto! Od naivne i fine devojčice sam se pretvarala u zver, morala sam da se branim! Tog leta sam sasvim slučajno popunila prijavu i učlanila se u jednu od najboljih modnih agencija na Balkanu. Imala sam sreće i od deteta sa sela koje ništa nije znalo našla sam se u svetskim pestonicama mode!
Prva Stanica Pariz… i tamo su balavili za mnom! O tome vam pišem sledeći put.
Dragana Banić je u konstantnoj potrazi za ljudima čistog srca, moje oružje i zaštitni znak je osmeh. I ako ga u jednom trenutku ne bude na licu znacu da nešto nije u redu. Neopisivo vezana za svoju porodicu.
