Razgovarate li sami sa sobom? Ne kao ludak sa nekim u svojoj glavi, nego kao sa dragim prijateljem, ne koga računate i koga u svom životu podrazumevate, a često ga zapostavljate, jer ste preopterećeni svakodnevnim obavezama? Niste odavno, zar ne? I ne pada vam na pamet da će prijatelj da se zapita šta je sa vama i da li ste nešto ljuti na njega, kad se ne javljate, jer neće, zna on u kakvoj ste situaciji. Ali setite se samo koliko se obradujete kad pronađete malo vremena da se ispričate.
Obratite se sebi, kao najboljem prijatelju, rizikujući da sami sebi zvučite kao ludak. Biće smešno. Biće dirljivo. Iznenadićete se. Čini vam se da ste ionako stalno sa sobom, ali vi ste zapravo stalno sa svojim mislima, sa brigama, planovima, očekivanjima, strepnjama i nadanjima. A to niste vi. To je odjek one buke koju mašina svakodnevice proizvodi u vašoj glavi.
Pronađite tišinu. Pogledajte se u oči. I postavite to pitanje, sa puno topline, spremni da saslušate odgovor.
Kako si mi, draga?
Dobro sam. Možda nisam najbolje, ali stvarno, dovoljno sam dobro.
Umorne su ti oči, spavaš li dovoljno?
Pa noćas sam uspela da legnem čak pre jedan i trebalo bi da sam se naspavala do osam, ali jedva sam se probudila. Odremaću popodne, ali čini mi se da bih mogla tri dana samo da spavam, onda bih možda bila odmorna.
Jesi li napeta?
Rekla bih da nisam. Čak mislim da sam dosta opuštena u poređenju sa tim koliko su svi oko mene napeti. Ali kad me nešto izbaci iz rutine, nešto veselo, lepo i prijatno, tek onda shvatim koliko mi je to bilo potrebno da se stvarno opustim i kako sam do tada bila napeta.
Kao da si navikla na stalan nivo tenzije. Šta bi te u ovom trenutku potpuno opustilo?
Uh, ne znam… Čekaj da vidim… Jao, đuskanje! Mrak i glasna muzika, neki tvrđi drum and bass, samo da žmurim i slušam i krećem se. Ništa da ne mislim, samo da igram.
A šta te sprečava?
Hm…pa, nije prilika, mislim, neka svirka, klub, atmosfera…
Zar ne možeš da đuskaš sama, u svojoj kući?
Pa mogu. Vidiš, to mi prosto ne pada na pamet. Sve mislim, treba da izađem negde i da se izludim. U stvari, volela bih da izađem, da promenim mesto i atmosferu, da se namontiram, znaš, da se osećam drugačije.
Slobodno?
Da, slobodno. Kao neko drugi. Da ne moram da budem ja. Da se zaboravim.
Čuješ šta govoriš, zar ne?
Čujem i ne mogu da verujem. Mislim, ja se zakljinjem u to što jesam, autentičnost sto posto u svakom trenutku, a vidiš, volela bih malo da izađem iz sebe.
Pa, ne moraš nigde da ideš da bi izašla iz sebe. Slobodna si da to učiniš sada, odmah, ovde, kad već znaš način.
Jebote, ala čovek zaglupavi, kad zapostavi razgovor sa najboljim prijateljem. Toga sam mogla i sama da se setim.
