Prošla sam glavnom ulicom našeg glavnog grada. Čuje se zvuk gitare, odjekuje hladnim zidovima, grejući beli grad, i jednu ženu koja prosi, sa detetom u ruci, retko ko je pogleda, ovde svako juri svoju adresu. Oko mene sve prodavnice što u izlogu drže sve made in China, a cene made in New York. Ustala sam, imala šta da jedem, u kući je bilo toplo, zdrava sam, imam razlog za osmeh – kažu da je to dosta da se zahvališ Bogu. Videla sam neku decu na ulici, voze motor – lični izum, ko ih pita da li imaju nešto drugo, projurio je audi Q7.
Milion razloga u životu imaš za osudu, za podsmeh, a kada uradiš nešto što valja retko ko ti pruži ruku da čestita. A većina života se svodi na neku borbu, na odricanje.
Recimo da studirate, teško vam ide, samo vi znate kako vam je i oni koji su već prošli kroz to ili prolaze. Indeks ne pokazujete ni Bogu a kamo li maminim koleginicama, babinim prijateljicama ili ne daj, Bože, onima čija deca blistaju na tom istom fakultetu. A da, naravno, najveće savete dobijate od onih sa tek jedva završenim drugim razredom srednje. I osuđuju te, misleći da si najgori, nesposoban, nikakav i da je najbolje da uzmeš motiku u ruke.
Ne radiš nigde (što u našoj državi i ne treba da bude za osudu, ali “zaludan pop i goveda krštava”), kreće priča kako voliš da živiš na račun roditelja, kako si običan “lezilebović”. Oni svi savršeni.
Shvatila sam kolotečinu svega ovoga, i ne, nema ovde nikakve koincidencije, to je samo naš realan svet. Tuđe frustracije, nesreće ili poraze sa slašću prepričavamo uz kafu sa komšinicom koja ne zna da sastavi dve složene rečenice. Ona je, odista, doktor nauka, a ti njen verni fan, komšinica sve zna.
Pomislite da li nekog život bas ovako tretira?
Odakle ti zaista pravo na sve to? Prošao si dva svetska rata, tri razvoda? Niko nije rođen da sudi nekome o svojim problemima, jer ako se u istim nisi našao – sta tražiš, bre, tu? Pričala bih vam o svemu ovome još dosta, ali jednog dana i ovde kod nas doneće neko talas kulture, tolerancije, sveobuhvatne zabrinutosti za svoj narod, državu. Jednom će i Srbi postati ljudi, htedoh reći – bolji ljudi. Okej, ovo je šala, pričaju stranci da smo srdačni, gostoljubivi, samo, niste vi ovde živeli, svi smo ogorčeni. No, to nije opravdanje da se drugome sudi. Potrudi se da se zapitaš :
– Zašto ta žena sa malim detetom prosi?
– Zašto on nosi iste pantalone već dve godine, skoro svaki dan?
– Zašto nema vozačku dozvolu?
– Zašto ne ide na letovanje?
– Zašto plače kad spomeneš mamu ili tatu?
– Zašto nosi užinu od kuće?
– Zašto ne ide na ekskurziju?
– Zašto on/ona ne radi?
– Zašto putuje na fakultet?
Milion razloga ima zbog kojih neko ne želi da te prihvata u svoje društvo, da bude viđen sa tobom, a potrudi se i da takve ne tražiš. Uvek naiđe neko ko će znati da sasluša tvoje probleme i bude tu, bez obzira gde živeo, šta oblačio i koja kola vozio. Svako drugačije meri ljudsku dušu.
Prođite ulicama našeg grada, pijanice, beskućnike, prosjake i ostale srešćete uvek. Rado bi ti možda ispričali svoju stranu sudbine, ali – shvatili su da od priče nemaju ništa. Kad budeš popila tu kafu u lošim danima koji viju nad Beogradom, kada budete obukli nešto novije i uputili se u svoj dom, ne dozvolite da vam pogled osudi one koji nemaju i koji su ostavljeni, poraženi i odbačeni, jer svako ima svoju životnu priču.
Nevena Martinović je student prava, večiti borac za pravdu, veliki sanjar i još veća svađalica. Sebi svaki dan obećava da od sutra ide na dijetu. Voli Novi Sad, njegove ulice i tamo ide kada beži od sveta. Gijom Muso joj razvija vijuge, rimsko pravo ubija maštu. “Trebalo bi uvek da živimo kao da ćemo sutra umreti. Nas u stvari ubija vreme za koje mislimo da imamo”, Elsa Triole
