Počesto to sutra ispadne nikad. A počesto neko naše ogorčeno zaklinjanje na nikad ispadne odmah sutra. Relativnost vremena, slabost karaktera, ili i jedno i drugo? Ah, počesto i jedno i drugo.
Neko izgara u planiranju, samo zato da bi mogao da odloži realizaciju za neko sutra, a neko je stvarno već juče znao šta mu je sutra činiti.
Neko nikad ništa ne planira, nego impulsivno reaguje od danas do sutra, imajući u vidu sve moguće relativnosti, osim zaokupljajuće realnosti onoga što je sada.
Balansirajući s kraja na kraj, možemo da usvojimo neku disciplinu, koja nam dozvoljava da se sutra setimo onoga što smo danas namerno zaboravili, pa da ga ipak odradimo. I opreznost u zaricanju da nikad više… Jer nam poštenje ne dozvoljava da zaboravimo prethodne nikad momente, koji su se pretvorili u neko sutra.
Nije to filozofija, ma uopšte. Poštenje nema filozofiju. Ne treba mu odstupnica. Ono kaže, uh, kako mi treba da se organizujem i da napravim plan i da od sutra krenem u ozbiljnu realizaciju, korak po korak, iako bih hteo da je to sve već juče završeno i da nikad više ne moram s tim da se bakćem. Ali krajnje je vreme. Ako ostavim za sutra, ko zna hoću li ikad. Zato sad. Posao koji je najteže obaviti je onaj koji nikad ne započnemo.
Osim neprijatnih obaveza (da odemo kod lekara, da počnemo da vežbamo i držimo dijetu, da napravimo veliko spremanje, da pozovemo nekog i saopštimo mu da nešto nismo uradili i nikad i nećemo) odlažemo i neprijatna osećanja. Što nam nalaže izvesna emotivna mudrost, odnosno, iskustvo. Znamo da danas nismo sposobni da rezonujemo, da smo preosetljivi i da ćemo se posvađati sa partnerom, ako krenemo u neko razjašnjavanje, pa to ostavljamo za pogodan momenat. Naravno, voleli bismo da se stvari same od sebe reše i da taj momenat nikad i ne dođe, ali on se nekako namesti, ako smo naučili kako da vozimo svoje emocije.
Ako ste bili u situaciji da zaćutite, samo zato što znate da ćete reći nešto zbog čega će vam biti žao, onda znate. Takođe, opasno je odlagati emotivni otpad privremeno, na nepropisnom mestu. Jer se nagomila i krene da nekontrolisano probija granice.
Ako ste danas oćutali i rekli sebi da ćete sutra o tome razgovarati, kad budete odmorni i manje nervozni, onda to stvarno treba da učinite sutra. Jer emocije ne poznaju kategoriju nikad. One imaju moć da beskonačna odlaganja pretvore u konačne razorne eksplozije koje nanose nepopravljivu štetu.
Planirajte takve razgovore. Zakažite ih, ma koliko mrzeli to. U međuvremenu optrčite neki krug oko bloka. Uradite ono veliko spremanje koje ste odlagali čitavog meseca. Sredite tavan, čega se niste uopšte ni setili. Zamorna fizička akcija veoma pomaže u izbacivanju naboja i pripremi za suočavanje koje vam predstoje, a koje biste najradije odložili za neko nepostojeće sutra.
Poštujte svoje sutra i pripremite se danas. I nikad ne recite nikad.
