Ali jesam se dvoumila. Znala sam šta moram da uradim, ako jesam ljubav i ako biram ljubav, jer ljubav je život. Mogla sam da ostanem sa njim i da ostatak svog života (koji ne bi nešto potrajao) posvetim i podredim njemu. Da ga čuvam, da ga dižem, nosim i guram, da mu stalno opraštam i stalno prihvatam svu bol, nepravdu, očaj, odustajanje, da stalno pokušavam da ga nagovorim da malo voli sebe, da bi mogao da oseti onu ljubav što je malo veća od nas, što nas obuhvata, uključuje, teši i oživljava. Da nikada ne rodim decu, jer u takvom odnosu nema mesta za decu – fizički, emotivno i psihloški, jednostavno nema mesta. Bili smo spojeni, prožeti organski, kao jedno biće. To je biće, međutim, bilo čudovišno. I pojelo bi me i apsorbovalo, sasvim sigurno. Mogla sam to da odaberem. Bio bi to život ispunjen plemenitim naporima i borbom za ljubav. I muke bi mi brzo bile skraćene, ljubav bi imala milosti prema meni. Ali nisam. Odabrala sam sebe i svoju buduću decu, ljubav koju tada nisam poznavala, ali sam bila sigurna da sam dužna da je upoznam. Odabrala sam. Otišla sam. Puna ljubavi.
I to je bilo kao da sam pristala na amputaciju. Kao da sam dozvolila da mi iseku ruku, nogu i pola srca. Kao da je jedan deo mene umro. Osećala sam gubitak i žaljene i bilo je strašno. Nikakva svest ne olakšava bol. Anestezija nije predviđena, kidanje naživo mora da se proživi. To je bila cena tog izbora. Njome sam otkupila svoje pravo na život i ljubav, na izjednačavanje života sa ljubavlju.
Nikada nisam zažalila. Iako sam žalila. Dugo. Prošlo je tek kad su došla deca i kad sam sa potpunim zaprepašćenjem u tom organskom, prožimajućem odnosu, našla tu istu ljubav. Transformativnu životnu silu, koja nosi, ispunjava, obavezuje i oslobađa.
Ljubav me je osakatila, ljubav me je iscelila. Dobila sam je takvu, onog momenta kad sam pristala da je izgubim.
Naslovna fotografija: instagram.com/lisa_troyanovskaya
Aleksina Đorđević
