Sedim tako pre nekoliko dana sa drugaricom u obližnjem kafiću i razgovaramo. Ona srećna i zaljubljena, zadovoljna i ispunjena. Jedna od onih koje se uvek izbore za sebe i svoju ljubav. I dosta smo slične, mada meni ovo drugo nikad nije polazilo za rukom. Kratku tišinu i moj smešak prekide njeno glasno pitanje.
“A ti? Pričaj. Šta ima kod tebe?”
“Ma, ne pitaj, sve po starom. Ništa i svašta. Nekako me ovaj septembar nije učinio tako srećnom kao mnogi prethodni. Nisu ovo moji dani, ali pusti me, proći će. Znaš ti mene..”
“Hm, nedostaje ti?”
“Ma ne, u stvari možda malo, i to onda kada lažem sebe da sam ga skroz zaboravila, ali samo toliko da me podseti da nije zaslužio da mu se ovoliko posvetim. Samo toliko. Inače ni malo.”
I proći će, znam
Samo se neka teška tišina i čežnja uselila u mene, pa opet mislima krstarim po moru sećanja pokušavajući da se opet usidrim na onu sigurnu luku gde sam bila ona stara, nasmejana i puna poleta i nade. I uspeću znam, jer nisam ja za tamne pučine i nesigurne brodove. Verujem da se svi ponekad davimo u moru sopstvene nemoći, ali verujem i da čak i onda kada nam se čini da su sve lađe potonule znamo da plivamo i ne odustajemo. I isplivaću, ne brini, ne dam se.
Ubije me samo na trenutke ona nada koja lukavo izviri iz gomile uspomena kada mislim da sam ih konačno ostavila iza sebe, pa me opet surovo baci u zagrljaj prošlosti, gde tako neutešna ponovo čekam neko bolje vreme, neke srećnije dane, neku srećniju sebe.
Fali mi da i ja nekome nedostajem, da me neko voli bar upola ovoliko koliko...
I preguram tako dan, pa zaboravim, al’ ne ide. Stigne me sve uveče, onda kada pokušavam da pobegnem od sebe, od uspomena, od prošlosti, od stvarnosti, od svega. Al’ ne vredi. Probude se tada i najdublje istine, iskrade po koja potisnuta suza, progovori i ona tišina u meni, pa tako noćima ratujem sa mislima pokušavajući da prikrijem istinu, čini mi se i od same sebe.
Jave se onda i one sitne sumnje, koje provire tu iz mesečeve senke onda kada mi mesec kao lopov ukrade san, pa se opet po hiljaditi put pitam da li je zaista vredan svega. A već se sutradan, obično s osmehom na licu, zatrpam svakodnevnim obavezama i glupostima da zavaram sebe da mi ne fali. I sve tako iz dana u dan. I znaš, ne čeznem više toliko za njim koliko čeznem za nečim novim, ali eto, u tome smo valjda svi isti.
“Znam, naći ćeš nekoga ko će znati da te ceni, strpi se. Vreme će proći i doneti promene. Videćeš. Zaslužuješ najbolje.”
Ne verujem više da vreme leči sve. Lažu. Vreme ne leči ništa. Kada naučiš da raščistiš sa sobom vreme ti ne treba, ja se uporno trudim, ali me je od svega toga samo srce naučilo da jedino ono bira za nas, i da, ma koliko vremena prošlo, ono nikad ne zaboravlja sve dok sami nismo spremni da to pustimo od nas.
“Pa, jesi li spremna?”
Kladila bih se jedino na ovaj osmeh, i onu jedinu istinu koja mi ostaje kada se oči napune suzama da ću ga zaboraviti. Hoću, obećavam. Izguraću još samo danas, odljubiću se sutra.
Danica Svorcan je bloger, modni ilustrator i večiti optimista koji sreću traži samo u osmehu, pogledu i rečima. Voli život, ljude, snove, nadanja i navike. Od problema se brani samo osmehom jer veruje da samo tako i porazi postaju pobede. Veruje u slučajnost, ali isto tako veruje i da je život najbolji režiser. Životni moto: “Kada je život lep i onaj glasić vam kaže, ovo ne može dugo da traje, recite sebi, možda će biti jos bolje!”
