Sa ocem stojim u nekoj čudnoj prostoriji. Nema mnogo ljudi, ili ih ja ne vidim. Ostatak porodice, iz nepoznatih razloga, ostao je kod kuće. Gledam oko sebe. Posmatram kako nekoliko momaka i par devojaka, uglađenih i stilizovanih ljudi, sređuju grupu modela profesionalaca.
Na mene je red. Šta će da mi rade?
“’Ajde idi”, kaže tata euforično. Otkad je on toliko “zagrejan” za ovo?
Prilazim toaletnom stočiću. Vreme je za šminkanje. Veliko ogledalo ispred mene. Mladić kojeg vidim nema moj lik. Ili ima? Nisam baš najsigurniji. Duga, loknasta kosa pada mu ispod ušiju. Vreme kad sam ja nosio dugu kosu daleko je iza mene. Na koju foru, što bi rekli u žargonu, ponovo imam ovakvu frizuru? Ali njegov pogled… poseduje oholost, hladnoću i surovost. Osećam da te zelene oči bride od samoće, plaču zbog povređene duše, ječe zbog izneverenih očekivanja i razočaranja čiji se koren, poput nerava, proteže celim telom.
Dolazi šminkerka. Prepoznajem je. Iako je nikada nisam upoznao. To je profesionalna šminkerka koja je proteklih meseci obučavala moju prijateljicu, koja, inače, iza sebe ima dugu i uspešnu karijeru. Jedna je od najtraženijih u Srbiji. Zna je svako ko je neko.
“Imaš lepo lice. Pogodno je za šminkanje”, kaže.
Lepo? Pogodno?
“Imam bubuljice”, kažem joj.
“To se da srediti”, odgovara uz smešak.
Kroz par sekundi neka čupava četka igra po mom licu. Osećam puder kako prekriva sve nesavršenosti na njemu. Prija mi. Mada, moram priznati, čudan je to osećaj.
A onda dolazi frizer sa svojim preparatima i nekim čudnim naočarima na licu. Podseća malo na Klajda Hejguda (Clyde Haygood). Počinje da čeprka po mojoj kosi. A onda, nakon nekoliko minuta “čeprkanja” i on odlazi.
Posmatram odeću na sebi. Nova kolekcija, kažu. Ali nisam čuo ime kreatora. Nije ni bitno. Bitan je osećaj. Prija mi dodir ove odeće: duboke kožne čizme, sa kaiševima, baš onakve kakve se mogu ovih zimskih dana pronaći u Zari; spuštene crne pantalone od pamuka, sa rajsferšlusom od struka do kolena; tamna majica sa V izrezom; i ogroman kožni kaput bordo boje, čija lepezasta kragna, zbog krućeg materijala, stoji uspravno i sakriva veliki deo lica.
Blic. Bljesak. Moja poza. Prva. Druga. Treća. Fotograf je zadivljen mojim umećem. Utisak koji sam urezao u njegovu svest obliva se na sve prisutne ljude. Vidim oca kako ponosno sedi na trosedu pored seta na kojem radim.
“Javićemo Vam da li ste izabrani”, kažu mi. A onda mi objasne da će moje slike izaći na sajtu njihove modne kuće – ako im se dopadnem.
Moj pogled je prazan, moja duša ogoljena i sa srcem u sklopljenim šakama stojim ispred okulara foto-aparata
Kod svoje kuće sam. Moja porodica i ja sa nestrpljenjem očekujemo rezultate. Otvaramo sajt agencije za modele i manekene. Moje slike – na sve strane. Izrazi lica koje sam napravio tokom snimanja zadivljuju. Piše da sam najbolji. Piše da idem u Milano!
“Šta ćemo sad? Šta će biti sa fakultetom?”, pitam pomalo uplašeno.
“Ostavićeš studije, pa ćeš nastaviti kad se vratiš iz Milana”, kaže mama.
“A ja ću poći sa tobom”, brižno će tata.
“Zašto bi ti pošao sa mnom, imam dovoljno godina da sam vodim računa o sebi?”, mislim.
“A tvoj posao?”, pitam ga.
“Ništa nije bitno. Pa ni moj posao. Od tvog modelinga ćemo se obogatiti”, oduševljeno objašnjava.
Pripreme traju danima. Svi smo vrlo uzbuđeni. Svi su srećni zbog mene… Konačno može da se kaže da sam uspeo. Konačno se osećam kao da sam na vrhu sveta!
Budim se.
Još uvek pospan, umotan u ćebe i jorgan, ne shvatam da li se epizoda sa Milanom uistinu odigrala. A onda me realnost udara po sanjivom licu, licu bez pudera, bez bezizražajnosti, bez šamara fotografskog blica, bez planetarne prepoznatljivosti. Da mi usta nisu suva, opsovao bih.
A onda shvatam da je subota i da moram na faks, jer imam predavanje iz japanskog jezika.
Fuck.
Izvori fotografija: thejourney21.wordpress.com, cabellissimo.livejournal.com
Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown“.
