Telefon je uporno zvonio. Poruka. Izdajica. Ne padaj na prvu loptu, ponavljala sam. To što ti je poslao poruku, učinio je verovatno iz dosade ili znatiželje. Ne radi to. Mahnito mu je odgovarala na poruku.
Glupačo. Mogla si barem da sačekaš nekoliko minuta, sati da mu odgovoriš. Dobro, kako ti kažeš.
Biti ili ne biti s nekim?
Nećeš da igraš igrice. Nemoj, ispadni naivna i glupa. Pa neka te opet zaboravi na nekoliko dana, nedelja. Pa se pitaj šta si pogrešno uradila, dok se on viđa sa bivšim i usputnim devojkama.
Hvala Bogu, ne spadaš ni u jednu od tih katerogrija, a htela bi, priznaj. Hvala. Znam. Nisi, normalna si, samo si žensko. Znam, i ja sam, ali lakše je uvek tebe savetovati.
Pa kako šta da radiš? Udahni duboko za početak. Ne obraćaj pažnju. Nemoj da mu odgovoriš. Znam da je teško, ali seti se da ti se uvek javi samo kada je sam, kada mu se prohte. Drži do sebe. Uostalom, šta bi ti dečko rekao na to? Ne mislim da bi bio baš srećan.
Probaj da se ohladiš malo. Smiri to ludo srce koje ti odzvanja u ušima. Aman, devojko, već ti je ego primio šamar od njegove ruke, zakopao ga postupcima. Doduše, tvoj ego je svašta prošao, dobro da je živ. Sad ga hrani, da ne bi oslabio opet zbog dva smsa. Jasno? Hvala.
Slobodno isključi telefon da ne đođeš u iskušenje da mu odgovoriš, iznova. Potrudi se da dokažeš sebi da te za njega nije briga. Slaži se. Te bele laži nekad ne škode.
I sada bi mogla da prestaneš da pričaš sa odrazom u ogledalu, jer se Jana sigurno pita šta radiš toliko u toaletu kafića.
Namestila je kosu, stavila karmin boje višnje i izašla sa osmehom.
Marina Marinković ne može da zamisli dan bez smeha, muzike, sarkazma i prijatelja. Voli Španiju, modu, mamu, poeziju i prozu, dobru organizaciju i Vlada Georgieva. Planira da se bavi novinarstvom kad poraste.
