Godine su prolazile jedna za drugom, meseci i dani, osnovna škola se odavno završila, gimnazija, fakultet, osećaj unutrašnji kao na početku. Svakoga dana, minuta, osećala sam se sve ranjivijom i nesigurnijom, ali se nisam pomerala sa već poznate mazohističke staze. Kako čovek ne želi jednostavno da vidi neke stvari, odnose, obrasce koje ponavlja iz dana u dan, kao da ga je neko stavio na repeat, ali ja sam prosto uživala. Drugarice su me povređivale, ismejavale, ogovarale, takmičile se same sa sobom, a ja sam sve samo posmatrala i naivno ignorisala.
Kada ste klinka od svega četrnaest godina ne kapirate neke stvari, ali kada završite gimnaziju i dođe faks, a vi se tek tada budite, kuda ste zalutali i zašto ste ostajali, a niste se osećali dobro na tom mestu, u istom društvu, punom gordosti i sujete, a vi neodlučni bez stava, pa kažete sebi možda i naučite nešto od njih. Svakog dana sam tonula sve dublje i dublje, pogrešni stavovi izgrađeni, mišljenje doneseno na osnovu drugih, bez ikakvih ličnih sumnji da je greška u tuđoj proceni moguća, jer sopstveno nije bilo moguće da se razmotri.
Dobro jutro!
Jednoga dana iznela sam sopstveno mišljenje i bajka se raspršila i ostala sam po strani, sama sa svojim stavom, pravim, ali odbačena, jer više nisam klimala glavom. Vidite, ironija života jeste bila u buđenju koje je moralo da se desi, ne tako rano, ali u pravo vreme, sada mi tako izgleda. Neko vreme sam sebe preispitivala, kako mi se iste stvari dešavaju sa drugaricama, stalno me iznevere, budu sa mojim momkom, jedna me ogovara sa drugom, pa to dođe do mene igrom slučajnosti, jer se laž ne može sakriti i tako niz neprijatnosti, koje samo drugarice mogu da vam prirede, a vi verujete, dok vas jednom istinski ne zaboli, padnete da ne možete da ustanete, kao što se meni dogodilo.
Izgleda da me je životno iskustvo moralo dobro prodrmati i osvestiti da nije sve kao što sam idealizovala. Naučila sam svojim prvim i pravim bolom na duši od koga se i dan-danas oporavljam, da sam ja ta koja treba da radi na sebi, sebe da preispituje, ne druge. Biti iskren prema onima koji to zaista zaslužuju, ostati uz one koji ostaju uz tebe i kada je najteže, voleti sebe ma kakav da si, jer to si ti i ne može te niko menjati, osim sam sebe. Veruj u svoje snove, dobrotu ljudi koji vam se iskreno osmehnu kada god vas vide, budite sa onima u čijem se društvu osećate prijatno, a svi ostali koji više nisu uz vas, ne treba ni biti, jer nikada vas nisu cenili, jer nisu sebe cenili, zato i treba da ostanu tamo gde jesu. Moja česta omiljena rečenica jeste: o pokojniku sve najbolje, jer su deo vaše davne prošlosti, koja se neće ponoviti, kada se jednom probudite.
