Ljubav se ne meri novcem, uspehom, već osmehom na licu i sjajem u očima.
Kada bi me neko pitao jesi čula da je taj i taj prevario neku pevaljku, samo bih zbunjeno pogledala i rekla ne, ne zanima me šta rade ljudi sa estrade. A onda se nastavljaju pitanja iz okruženja, a je l’ znaš šta se dešava sa ovom i ovim, opet prevrnem očima i kažem ne. Upalim TV, kad na njemu tračevi iz sveta Show biza – ima li nečega drugog na ovoj zemaljskoj kugli, a da nije ljudsko zatupljivanje, ukoliko je moguće? Pitam se svaki dan, kada vidim da se moje kolumne nerado čitaju, koje su filozofskim pitanjima i aktuelnim problemima prožete, zamislim se i kažem sebi da nisam ja u pitanju, jer su nam i mediji i realno okruženje takvo, da će ih pre zanimati kada je ko išao u wc ili kako da dođu do savršenog orgazma, nego da se pozabave sobom i svojim intelektom. Žalosno, zar ne?
Kuc, kuc, ima li koga?
Trenutno se bavim ljudskom gordošću i egom koji guši našu istinsku prirodu. Mnogo sam radila na tome, jer sam se i sama suočila sa sopstvenom gordošću koja se javljala u momentima kada doživim uspeh i ne mogu da kontrolišem sopstvene emocije, a koje dovedu do gordosti. Mora se priznati da mi je to najteže bilo; i dalje se trudim da to držim pod kontrolom dok, posmatrajući druge u svom nesvesnom stanju, gordost postaje njihovo pravo ja, a da povodom toga ne preuzimaju ništa, jer se, nažalost, premalo bave sobom. U prethodnom odeljku sam navela kako se ljudi bave stalno nebitnim stvarima koje im ispunjavaju svakodnevicu, tako životare, bave se smećem iz tuđeg dvorišta, a nikako da ga pokupe iz svog.
Iskrena da budem, i ja se i dalje bavim svojim smećem, ali sa mnogo manjim naporom nego na početku kada sam se upustila u tu ne tako jednostavnu pustolovinu zvanu upoznavanje sa samom sobom. Na moju veliku radost, upoznala sam sebe iz prave perspektive, one koje zaista ja jesam, šta volim, šta ne volim, šta mi je zaista bitno, ko mi je zaista bitan i šta očekujem od sebe i od života? Sada, iz ove perspektive, mogu da kažem da se ne bavim više drugima već isključivo sobom – možda ćete reći da sam sebična, ali voleti sebe nije sebično već najbitnije. Stoga sam i odlučila da nazovem kolumnu “Odraz u ogledalu”, kada sam se prvi put istinski upoznala i zavolela jer to vam je ključ svega, vašeg spokoja, osmeha na licu i zadovoljstva, a ne da li je neko o vama rekao ovo ili ono, ko se sa kim smuvao ili šta već radio – kome je to bitno ako niste zadovoljni i srećni. Pokucajte na vaša vrata srca, otvoriće se kada izgovorite prave reči sami sa sobom, bez predrasuda, sujete i nepoverenja koje vam ovo društvo nameće. Niko vam nije preči od sebe samih, volite i budite voljeni, ali ne dozvolite praznini da vas pobedi.
Alex Anđelković – Zaljubljenik u umetnost, kad god ima priliku želi da podeli svoje impresije sa drugima, da zaintrigira druge da je makar malo zavole. Umetnost – “Čaroban svet” – njena definicija.
