Šta prvo uradite kad se probudite? Naravno, leškarite nekoliko minuta, odmarate od odmora. Nego, šta uradite posle? Prvo stavite svoju masku, a tek potom se umivate. Znam ja šta ste Vi mislili, da! Maska se malo isprljala, ne shvatate kako joj to uspeva kad je održavate na najbolji mogući način. Ali avaj, dešava se. Ne marite, ništa strašno, opraće se. Samo, Vaše lice neće. Tu se, ispod maske, nataložio takav sloj prljavštine da ga ne biste mogli skinuti ni lopatom.
Nije džabe smišljen vic: “- Mama, našao sam džemper od prošle godine! – Ribaj dalje sine, možda nađeš i one lepe pantalone!” Kao da ste ispali iz stiha Marčelove pesme “To nije cura sa puderom, to je bre puder sa curom što ispod šminkovnog zastora krije lice gabora…”. Samo što Vi nemate lice gabora. Imate takvu dušu. A pošto se to odražava na licu, nikuda ne idete bez maske. Čak ni roditelji ne znaju kako izgleda Vaše pravo lice. Ni koliko ih zapravo imate.
Zašto ste uopšte počeli da je nosite, pitate se? Rekla bih da su razlozi individualni. Već ste ukaljali lice pa želite da ga pokrijete; da skrijete svoje najgore mane od osude drugih ljudi. Bili ste povređeni više puta, ne želite da pokažete ožiljke, a potrebno je da se spasete novih rana. Poznati odbrambeni sistem. Radi, ali nije uvek pametno koristiti ga.
Sve u svemu, maska je tu i previše je kasno skinuti je. Neki čak idu na spavanje sa njom. Stopila se sa licem kao pripojena lepkom. Vi ste jedno. Ona je Vaš štit, jer ste nesigurni u sebe i ne želite da Vas tuđa mišljenja učine još manje samopouzdanim. Izabrali ste novo lice koje delite sa svetom, jer ste suviše velika kukavica da se pokažete u pravom svetlu.
Tako ušuškano od zlih pogleda, Vaše novo lice postaje licemerno. Dajete sebi slobodu da osuđujete druge, da pridikujete, da upirete prstom i smejete se manama ljudi koji su isuviše iskreni da kriju svoje greške kao zmija noge. Zaboravili ste na talog ispod maske, ali setili biste se kada bi isplivao na površinu. Šta ćete ako se maska pocepa? Ne bi bilo prijatno, zar ne?
Odjednom ste lažni moralista. Redovno bacate pogled u komšijsku baštu i čudite se u kakvom je stanju, a raznorazne gamadi koje se gomilaju u Vašoj ste gurnuli u ćoškove. U kući pod tepih, kako drugačije. A napolju nosite osmeh sveca i oreol oko glave dok anđelčići ledbe iznad. Seoska idila i malograđanština na najvišem nivou. Bezgrešni ljudi na sve strane. Zagrebeš malo ispod površine i, ohoho, šta je to? Spolja gladac, a unutra jadac!
Skinite masku ako možete i pogledajte se u ogledalo. Dosta je bilo pretvaranja. Da bar Vi vidite kako stvarno izgledate, drugi i ne moraju – uvek će se naći neki pametnjaković koji će Vas ismejati. Pokušajte bar deo lica da očistite i prestanite da se bavite tuđim licima, jer ni Vaše nije ništa lepše. A i ako jeste, u svakom trenutku može da postane kao njihovo.
Milena Đokić je student žurnalistike, ali bi volela da se bavi odnosima s javnošću. Dete u duši, obožava crtane filmove i društvene igre. Slobodno vreme provodi sa dragim ljudima, i svojim hobijima fotografijom i učenjem stranih jezika. Večiti optimista, iako joj je inspiracija za pisanje češće surova realnost. Ima dva cilja: da proputuje svet i da napiše knjigu. ”Sada znam šta je to što čoveka čini imbecilom, to je njegova nemoć da sledi čak i savete koje daje sam sebi” Vilijam Fokner
