Otkad sam ugledala sebe u tebi, sva ogledala oko mene odražavaju ljubav. Od onog u kupatilu, do onog pred kojim predano žmurim, prateći slike, osećaje i misli, puštajući ih da me vode. Ogledam se u dubinama tamne vode unutrašnjeg života, ogledam se na površini te vode, ogledam se na njenom dnu. Ogledam se u međuvremenu. Nije ljubav sve što vidim, ali sve što vidim je ljubav. Zato što je ljubav sve. O, znala sam to i ranije. Ali nisam tako jasno videla, dok te nisam srela, dušo moje duše, koja si Jang mog Jina, izvor i ishodište svih mojih traganja. Svojim nemirom doneo si mi mir. Snagom svog neumoljivog i beskompromisnog “zašto” doneo si mi sve odgovore, koje sam oduvek znala.
Dišem ljubav, sanjam ljubav, živim ljubav. Nije sve što osećam, mislim i činim ljubav. Ali sve što osećam, mislim i činim, na kraju je čin ljubavi, jer sam najzad cela, potpuna, savršena. Svi delići slagalice su se uklopili, sve je samo kliknulo na svoje mesto, ujedinilo se, integrisalo, zaokružilo. Sve ludo, pogrešno, strašno, bolno, glupo i mračno, postalo je “zato”. Svaka senka je dobila svoju svetlost. Ljubav me probudila i strah je nestao.
Svaka čežnja i žudnja, svaka potreba i povreda, posesivnost i izdaja, svaka srčana krhotina zablistala je i odjeknula zvonkom čistoćom kristala. Jasnoća. Mir. Ljubav. Kod kuće sam. Pod krovom živog neba, u palati ogledala. Gde god pogledam, vidim tebe. Gde god vidim tebe, vidim sebe. Gde god smo mi, Univerzum treperi, srebrni lukovi portala otvaraju se svuda oko nas, zvezdana prašina zasipa beskrajne izukrštane puteve i staze, na kojima pronalazimo i ostavljamo otiske svojih stopala.
