Znala sam da je to tako, ali nisam znala da može tako da bude i za mene. Pomislila sam da možda ne mogu da nađem to za čim tragam (iako sam sve vreme tragala za tragovima u zvezdanoj prašini), ali nikad nisam pomislila da to za čim tragam možda ne postoji. Prihvatila sam da možda neću saznati šta je sve ljubav i prigrlila sam onu ljubav koju poznajem. Prigrlila sam sebe. Polovičnu, nedovoljnu, u senci svetionika koji ne mogu da dosegnem. I postalo je drugačije. Postalo je dobro. Mogla sam da kažem “srećna sam” i “puna sam ljubavi” i “zadovoljna sam sobom i svojim životom” i “sve je dobro”, a da to nisu afirmacije, nego informacije. Senka se ugasila, jer sam postala svetionik. Zračila sam ljubavlju i prihvatanjem i ti si došao, prizvan, pozvan, neočekivan. Našao si me, vođen sopstvenom svetlošću. Našla sam te, a da te uopšte nisam tražila. Došli smo na ugovoreni sastanak, obeležen koordinatama vremena i prostora, kroz srebrne portale, izukrštanim zvezdano prašnjavim stazama i odmah smo se prepoznali. Iako se već dugo poznajemo. Iako se još nismo upoznali. Ogledamo se jedno u drugom. Gledamo svoja prava lica u ogledalima ljubavi.
I to je sve za čim sam tragala i mnogo više nego što sam mogla da zamislim. Ti možda moraš još da tragaš i istražuješ. Da ideš, započinješ, odlaziš, pronalaziš. Ja ne idem više nigde. Stajaću ovde, na ovom mestu i osvetljavaću tvoj put nadaleko. Da se nikada više ne izgubiš.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
