Ponos je nešto što će vas svakako lupiti po nosu, a što će svi oko vas teško podnositi. U onoj kategoriji u kojoj vam ponos nešto ne dozvoljava. Postoji i ona druga kategorija – kad vas osećanjem ponosa ispunjava neko delo, vaše sopstveno ili delo nekoga ko vam je drag i ponosni ste na njega. To je onaj ponos koji vam tera suze ganuća na oči, iako uopšte ne želite da plačete, nego da se radujete i trijumfujete. Ponosni smo na decu, učenike, prijatelje, partnere, kolege. Na njihov uspeh. Ponosni smo, jer smo delom učestvovali u kreiranju tog uspeha, ili smo samo svedočili i navijali ili smo prosto ponosni što takva osoba ima svoje mesto u našem životu. Ponos je ličan, on svojata ljude na koje smo ponosni, ali to je dobro, toplo i plemenito osećanje.
Za razliku od onog ponosa koji pronosimo nekome ispred nosa.
Ponosa koji kaže e neću, makar crkla. To je glupavi ponos ega, koji diže nos na teritoriji na kojoj uopšte nema nikakvog posla. U ljubavi.
Kad ponos ima posla sa osećanjima, to je kao kad motka koja drži žicu za veš umisli da je mač istine.
Taj ponos nastoji da izleči povređenu sujetu. Da vrati milo za drago. Da demonstrira silu ignorisanja. Ha, vidi kako te uopšte ne primećujem! – saopštava ponos dok dignutog nosa paradira pred nosom ucveljenog posmatrača. Naravno, ponos mora da se osvedoči da je posmatrač ucveljen, a pošto ne može to da ustanovi neposredno (jer bi onda cirkus ponosa potpuno propao) on angažuje uhode i posmatrače. Oni su dužni da saopšte ponosu kako je ignorisano lice pozelenelo i pobledelo.
Ponos se previja na povredu sujete, dok ne zaceli
Ali šta mi imamo od toga? Osim izlečene sujete.
Da li smo naučili lekciju? Stekli mudrost i razumevanje? Rešili problem? Nastavili da gradimo vezu i negujemo ljubav?
Ponosa ne interesuje.
Dovoljno mu je da ostane uzdignutog nosa.
Detinjasto, svakako. Ali koliko često reagujemo najdetinjastije moguće na osećanja koja nas ujedaju za srce? Prečesto.
Nećemo više da se igramo. Lomimo igračku. I plačemo kad nas niko ne vidi. Govorimo sebi kako smo baš postupili kako treba. Kako taj neko nije zaslužio da vidi koliko nam je stalo. Možda nije. Ali šta ćemo mi sa tim osećanjima? Sa istinom, da nam je ipak i dalje stalo?
Zaogrnućemo je ponosom i šetati pred licem koje treba da pozeleni.
I kad se paradiranje završi, koliko ćemo se glupo osećati?
Povređeni ponos zahteva zadovoljštinu. Onu najprimitivnije vrste. Da se osvedočimo kako smo nekoga povredili, ili makar poljuljali demonstracijom nezainteresovanosti. I da ga svakako izgubimo. Jer smo ga već otpisali.
Ponos koristimo umesto hrabrosti i snage da priznamo osećanja.
I spremno lažemo sebe kako je baš hrabro i snažno biti ponosan.
Ponašati se kao da smo presekli, okončali, završili. Kao da nam nije stalo. A šta ćemo sa tim što ipak moramo da znamo da nam je stalo?
Možda smo sve okolo uverili svojom ponosnom predstavom, možda smo i sebe donekle uverili, dok nas je držao prvi talas ponosa zbog ponosa. A kad se taj talas povuče, ostanemo nasukani na pesku koji očitava sve tragove koje ne želimo da vidimo.
Pa ako smo bili preponosni i zalupili sva vrata za sobom, sad možemo natenane da se kajemo. Da osećamo drugo najgluplje osećanje posle ponosa. I da se svakako pozabavimo istinitim pitanjima srca. I da možda ipak naučimo lekciju.
Možda ni ponos nije sasvim beznadežan, kad shvatimo njegova ograničenja.
