Usnio sam čudan san. Probali smo sve, čak i ono što nismo, ne bismo li se nekako iskobeljali iz zabrinjavajućeg procenta nezaposlenih besposličara. Čak smo se pretvorili i u kupce maglovite i nedodirljive sreće. Ja ne znam za vas, ali ja redovno igram loto, ne propuštam nijedno kolo, takođe grebem grebalice, i imam crno ispod noktiju, zaslužujem da budem srećan.
Da se razumemo, ja ne želim velike novce, niti da menjam svet. Želim nešto da radim, da uradim nešto od svog života, a ekonomija zahteva novac i protok šuški. Posla nema, pa ne možemo svi biti zaposleni u javnom sektoru, moramo se sami uposliti. Iz tog razloga ja igram igre na sreću. Nije da nisam školovan, jesam, ali znanje danas postaje bajato brzinom svetlosti. Čim kreneš u potragu za poslom, shvatiš da ti mozak poručuje da već duže vreme ište neku novu informaciju, a ti ni pet para ne daješ, puštaš ga da ciči, neka ga, već će se umoriti kad ogladni.
I tako se ja setim da je sada “sreća dva puta veća” i počnem po kući tražiti koje bi to značajne brojeve mogao naći da zaokružim na loto listiću. I tako krenem redom: datumi rođenja – bilo, svadbe – bilo, razvodi i sahrane – bilo! I pade meni jedna genijalnost na pamet, ničim izazvana. Ostali su mi brojevi sa računa, infostana, struje i telefona. Naravno, nisam ih platio, to ću kad se zaposlim. A i ovako nezaposlenog more me sujeverne misli, pa me je strah da te dažbine platim, da me ne potera maler. Kolo sreće počelo je da se okreće. Evo, ako večeras dobijem, obećavam da ću državu častiti kamatom i porezom, malo li je na ovu skupoću?
Uzeo sam i nekoliko greb-greb srećki, jer sam saznao da postoje nove “ogrebi za posao”. U poljima je napisano sledeće: “prekvalifikacija u perača prozora”, “učesnik u kući Velikog brata”, “pivopija na Obilićevom vencu” i “desperado kod diskonta”.
Postoje i mnogo skuplje srećke, za elitu, za njih nisam imao para, ali sam svakako na reklami za njih video šta piše u poljima. Ako se dobro sećam, pisalo je sledeće: “savetnik ministra”, “govornik na tribinama”, “političar”, “jaka pozicija po izboru” (to je za one najsrećnije). Meni je pak najviše pažnje privuklo polje “ministar sPolnih poslova”.
Napravio sam kokice, i krenuo na sastanak sa srećom. Zlobnici bi sad dobacili da je svaki put kao prvi, i da je to sastanak na slepo. Jedem kokice i grebem jeftine srećke za posao. Čekam da bubanj promeša loptice, i nadam se da ću bar da ogrebem prekvalifikaciju u perača prozora, a tek kad bih bio učesnik u Velikom bratu, to bi me mnogo usrećilo.
Prve dve srećke kažu “više sreće drugi put”, ali treća je sreća, dobio sam mikser – da sam sebi smutim sreću, ili konce, kako god. U tom čujem neku srećnu graju u stanu ispod, komšiji se posrećila ona skuplja srećka, a kako i ne bi, kada je uzeo kredit da bi je kupio. Mnogo mi je milo što je on sada savetnik ministra, pitaću ga za savet. Evo, kreće i izvlačenje loptica, iskolačio sam oči i pratim, a baš me je poteralo da idem u toalet.
Miloš Jeremić je surovi realista i veliki hedonista, trudi se da bude normalan, ali mu ne uspeva, sve svoje ideje i misli prenosi na papir, jer ljudi još uvek nisu spremni da čuju istinu.
