Ako parovi ne beže od sukoba, ne zauzimaju busiju i postaju protivnici kad ih nešto povredi, naljuti, obeshrabri, onda sukob među njima ne postaje borba. Onda tu nikome nije važno da bude u pravu, nego da sazna šta je istina za partnera, u čemu se razlikuju naše istine i kako da postignemo kompromis, odnosno, razumevanje i prihvatanje. Momenti kada nas nešto povređuje i ljuti, jesu prilike za produbljivanje komunikacije, za rast i razvoj u odnosu. Kad su ljudi voljni da provedu noć razgovarajući, umesto da se prave da se ništa nije desilo i da kriju svoju povređenost, tada svađe imaju razvojini kvalitet i ne vode udaljavanju, distanciranju i hlađenju, nego još većoj bliskosti, povezivanju i toplini.
Međutim, ako u sukobu partner postaje neprijatelj, ako u njemu vidiš nekoga od koga treba da se odbraniš i zaštitiš, verovatno ćeš izbegavati sukob i povlačiti se u ogorčenost. Osećaćeš da te on uopšte ne razume, mislićeš da je sebičan, primitivan, nezainteresovan, da ga baš briga kako se ti osećaš i šta ti misliš, a da mu nikada nisi ni dala šansu da to sazna. Očekujući da on nešto primeti, udaljavaš se od partnera i zameraš mu nešto čega on uopšte nije svestan. On oseća da nešto nije u redu, ali ne pokreće temu, jer oseća da je napadnut i da treba da se brani, a ne zna zašto. Oboje postajete defanzivni, povlačite se iza svojih zidova, a brisan prostor pun nagaznih mina ostaje među vama. I onda on hoće da naruči picu, a ti si gladna ali ti se ne jede pica i nemaš pojma šta bi drugo i nikako ne možeš da odlučiš i obična stvar naručivanja hrane pretvara se u dramu sa plakanjem, siktanjem, vikanjem i treskanjem vratima.
