Neka stane pred mene i kaže isto što i napiše…
Vlado slama najnovijom “…neću usne što su lagale…”, a njegove nisu, samo ona nije verovala. A one su bile tu, topile se na njenim usnama i razbile led nepoverenja na ružičastoj površini. Tanušne usne, širok osmeh i veliko srce imala je.
I kao u bajci “Živeo jednom jedan car…” – vratio joj je poverenje u muške usne, širio veliki osmeh i ispunio srce, a onda najdivnije aprilske noći, jedne od onih kada lampioni pored Dunava čuvaju najveće tajne i kada vetar miluje lice i obećava da će sve biti dobro, obećava mir, on je nestao. Tek tako.
I posle se pita zašto nije verovala…
Ponesena pa ispuštena.
Kada vam je do nekoga stalo, vodićete računa da ne povredite njegova osećanja. Bio je april, subota, tek je počeo njen odmor, njenih savršenih deset dana slobode koje je u najvećoj sreći trebalo da provede sa njim, planirala je put na koji je trebalo da zajedno putuju…
I bolelo ju je. Samo ona zna koliko. Pobegla je iz grada kod drugarice, forsirala se da ne misli, vratila se nazad, a Beograd je stavio omču od čiste kovanice na njene grudi, šetala je kao sumanuta gradom da ga sretne, ali i kada bi se to desilo – ništa mu ne bi rekla, ništa tražila, samo bi pitala zašto?
Najviše je bolelo što su joj pričali loše o njemu, ne toliko loše koliko je on sve te priče, na njenu nesreću, opravdao svojim ponašanjem. I to je najviše bolelo: što su pričali, dok je ona znala da su u pravu, ali je u onoj najmizernijoj, ženskoj, sivoj masi mozga znala da će se javiti… nekada.
Beograd ju je i dalje gušio, zvala ga je – nije dobila odgovor, pisala – nije joj odgovarao, bežala je dalje, sama, na onaj put gde je trebalo da zajedno idu i to ju je pokidalo. To kako je dečko pratio svoju devojku na stanicu, dok je ona stajala sama sa koferima; to kako se devojka hvalila svojim novim minđušama koje joj je dragi poklonio, dok su one koje joj je on kupio brojale minute njenog strpljenja u koferu.
Putovala je 11 sati. Sabralo ju je to. Digla je glavu i rekla sebi: “Ako nije tu, nije ni bio vredan.” Borila se sa svojim osećanjima cele nedelje kao Don Kihot sa vetrenjačama… Pa i ako bi pozvao, to na kraju ne bi ni bilo fer. Ostaviti nekog na početku odmora bez reči tipa: “Devojko, nek’ ti ne propadaju dani čekajući moj poziv, sa nama je kraj i to je to” – ne bih ništa rekla, ili: “Mila, sve je ok, ne brini, loš mi je period, hajde da se ne čujemo 20 dana, da se malo stalasam, izvini stvarno, idi i lepo se provedi”, rekla bih: “Nema problema, čuvaj se.” Ali on ne. I znate, to boli.
Ljubavnici prvo moraju biti prijatelji.
“Draga, videli smo slike, strava ti je tamo, zavidimo ti, uživaj, mala”, stižu mi pozdravi od prijatelja.
Aha… “Da, najbolje izgledam kad se najgore osećam.”
***
Vratila se, nabila je u dupetu još deset sati vožnje i osuđenosti na svoje misli i svako iznova: Zašto? Kako? I šta sada?
Dvojka jurca pored Kalemegdana, ona se i dalje nada da će ga sresti, otvara torbu da stavi labelo koje on voli… kada mu njene usne mirišu na voće… Nema joj novčanika! Do vraga i autobuske stanice i lopovi. Novac, dokumenta, busplus kartica, kontraceptivne pilule, slike, sve je otišlo. Sa koferima, kesama, torbama i šeširima unezvereno gleda u svoju torbu i ne zna šta da radi…
Kada strpljenje popusti…
Dovlači se do stana i penje na deveti sprat. Otključava stan, obraza okupanih od suza, od teskobe, od toga što je umorna od glume, što se vratila u surovu realnost i što sada samo hoće da uđe u svoja četiri zida i oseća se kako želi. Otključava stan, ali ne može da uđe, i dalje je zaključan… Super, nakon tolikog puta preko dve države, ni jela, ni piškila, pokradena, još ne može da uđe u rođeni stan. Potpetice su je nažuljale, više joj obodi šešira nisu važni… samo je spustila stvari, sela na stepenište u hodniku zgrade i počela da plače kao dete, kao malo dete.
***
Nakon nekog vremena, i što se komšinica sažalila, jer sedim kao Isidora Bjelica u lošem izdanju, došla je sestra i otvorila stan, skuvala mi kafu, piškila sam nakon celog dana, umivala se ledenom vodom da sperem sav haos koji me opalio kao crnački šamar… Zvoni telefon… već ludim. “Ok je, ušla sam u kuću, nisam zvala policiju i nisam obijala bravu, pustite me na miru!”, kuljam u sebi.
Moja drugarica koju sam u nemoći zvala sa stepeništa zgrade sa pitanjem: “Može li nešto lepo da bude, šta mi se ovo dešava?”
“Ja ću ti reći zašto je život lep”, priča glasom na ivici smeha i suza, a meni već ništa nije jasno.
Rekoh opet neko sranje, ‘ajde u tri peršuna, ćutim, slušam i čekam, a ne verujem koja to jagodica na šlagu može biti.
“Izašao je spisak konkursa, ulazi ti priča u knjigu.”
“Šta kažeš, mali?”, moje zenice se šire i srce hoće da izađe, na konkursu moje omiljene spisateljice pobedila je moja priča?!
Nemoguće! To je bio moj životni san!
Srećna, bez emocija da ih pokažem, otvaram belo vino iz Frankonije, čuvano za posebne prilike i nazdravljam svom uspehu, ali nisam tu.
Ta je priča bila o nama. Ta srećna priča je bila o njemu i meni.
Ironija, zar ne?
Pod izgovorom da umirem od gladi, idem do pekare. Kiša lije. Majica je široka, ramena gola, vetar probija, oči okrugle – što od prolivenih, što progutanih suza. Želim da ga vidim, da mu sve to javim, ali ne smem. Ne mogu da podnesem pomisao da mi neće odgovoriti, a znam da neće. I kao u najjeftinijem filmu: lije kiša, a lije i niz moje obraze, zamišljam samo da se stvori ispred mene i da otćutimo minut i time sve jedno drugom kažemo, pa neka nastavi dalje, neka ga više nikada ne vidim, mogu i sa tim da se izborim, mogu, majke mi.
Sumanuto kopam po torbi i vadim telefon. Mrzim taktike, strategije i igrice. Pišem mu poruku, pa makar bilo poslednje, ne mogu više.
Plavuša sa opuštenim kovrdžama, u svetlucavo-sivim helankama i majicom koja pada na jedno rame, zavodljiv parfem, plavi manikir i beo sat na levoj ruci… na meni se savršeno ništa ne primećuje. Romantična priča i plave kovrdže, lelujave u vetru, slučajni prolaznik, pa i onaj ko me zna – ne bi naslutio šta se u meni krije – kao ni onih 70 ljudi danas u autobusu… O, da, te potpetice, tanke noge, na kojima tako ponosno i svoje stojim, tako sigurno, pa kako bi takva jedna pojava bila slomljena iznutra? Nema šanse… Čak bih i vlažne oči opravdala uz neku glupu foru i blistav osmeh.
Ironija.
***
Sve obaveze ostavljene, nemam snage da počnem, probila sam sve moguće dedlajnove, nisam napravila termin za zubara sutra, plafon je prokisnuo, voda kaplje, a ja i dalje samo sedim.
Telefon vibrira. On.
!!!
Odgovara. Javlja se. Pokunjeno nabada slova, jer se stidi svog ćutanja i govori kako je pogrešio i želi mene pored sebe…
Koliko god razglabala o svemu već redove i redove iznad, verujte da ni sada ne umem u reči to osećanje da stavim… Nisam disala tog momenta dok sam očima preletala preko poruke, a pritom pojma nemam šta sam pročitala.
Moram da ga vidim. Sada. Odmah. Ponoć je. Nema veze, uzeću taksi. Putovala sam celi dan, nisam se ni istuširala, pokisla sam od kiše, sje*ali me lopovi, nema veze, samo da ga vidim, samo da ga zagrlim; ako mu treba samoće – u redu, samo da mu kažem šta ja imam i odlazim, ubija me ova nedorečenost.
Otkucavam broj i zovem, a ne smem, ne znam šta ću reći.
“To je on. Ne boj se.”, ohrabrujem sebe.
A nije, jer sada stojim sleđena pred zvonjavom svog telefona, a on se ne javlja… Opet?! Ne verujem. Nije slab. Zašto beži? Pišem mu sve to, pišem da moram da ga vidim, samo kratko, da hoću da dođem. Oblačim se, umivam, obuvam čizme, torba je na ramenu i čekam jedno: “Nije mi do razgovora, ali dođi ako želiš.” I dalje čekam…
I vruće mi je, postaje mi muka.
Čekam.
Prolazi 15 minuta, pola sata, prolazi sat, izuvena, u tangama i majici na krevetu, smirujem bes koji kulja. Posle svega hoću samo da te zagrlim i da sve zaboravimo, sve ponašanje kojim si me više nego povredio, uništio odmor, uništio moje poverenje u tebe, poneo se najgore – ja bih sve zaboravila. Jer sam žena. Jer mogu. Jer imam ljubavi za ceo svet. Jer umem da praštam. Jer razumem. A ti opet…
***
Dokle čovek može da toleriše?
… i oči mi savladava san.
Ana Milošević, diplomirana novinarka, igra glavnu 24-časovnu ulogu svog života nadajući se da će daske koje život znače postati realnost. Obožava fotografiju, pisanu reč, stvaranje. Racionalni hedonista, ne može bez muzike i prijatelja, prezire površnost i ljudsku glupost. Nezamisliva bez osmeha. Energična. Radi na 120% i farba se u plavo da zavara neprijatelja.
