Postoje reči kojima ne treba verovati, bilo da ih čujete, ili ih sami vi izgovarate. “Zauvek” i “Nikada” su jedne od njih.
Postoje, Boga mi, i tišine kobnije od svakog puštenog, kroz zube, glasa. Neke su jasne, neke beskrajno zagonetne. On je ćutao, onako zagonetno. Pričao je ponekad i izgovarao sve reči kojima se ne sme verovati – što me je i naučilo o neverstvu jezika.
Kako izgleda kada vas neko laže? Šta ako vas laže muškarac za kog se borite, kome ste i devojka i majka i sestra i prijatelj? Kako to boli kada ste zbog nekog dali sve? Boli ovako… Šuplje, prazno – tako to boli.
I nije strašno to što boli, već što je ljubav slepa.
Imao je i mene i sve druge. Imala sam njega, a nekada sam zbog toga gubila sebe.
Jednom se oprosti, drugi put takođe… U tom nizu opraštanja gasi se ljubav koju ste hteli zauvek da održite u životu.
Ugasio je sve. Ugasio je sve do poslednjeg ljubavnog požara svojim nezaustavljivim aktivnostima, onim grešnim.
Čini mi se kako ljudi odbijaju sreću, takav je i on. Imao je sve uslove da ispuni i ostvari sebe i sve je prokockao zbog neke tamo možda Marijane, Jovane, Vesne… Ne sećam se zbog koga više.
Kada sam ispraznila rezervoare praštanja, okrenula sam se i otišla. Nisam bila nesrećna, tužna, ni besna. Tog jutra sam se probudila sa ogromnim olakšanjem u grudima. Gotovo mi je teret na duši za stotinak kilograma bio manji.
