Pogledala sam sebe u ogledalu. Tu prevarenu devojku, blede kože, umršene kose i otišla sam do frizera. Nisam plakala. Sve mi je lakše išlo. I korak mi je bio sigurniji, i kosa lepša, i ja sam se cela obnovila iznutra. Smejala sam se kao nikada do sada u toj vezi. Nije mi nedostajao. Retko mi se tog dana i provlačio kroz misli. Više nijedna njegova suza ili izraz lica pokajnika nisu mogli da me zaustave. Odlučno sam kročila tamo gde on nikada nije ni mogao više da me stigne.
Ponekad se do sreće putuje sam, a ne u dvoje
Okrenula sam se za tim “haremom”, koji je on gradio, i od svega toga videla sam srušenog njega, među ruševinama jedne ljubavi koju mu ponosno vraćam.
Neću više nikada čuti: “Postojiš samo ti, to je prošlost, neću više”. Neću nikada više biti na ivici života, sa možda šakom lekova u ruci, sa možda preplavljenim licem od suza. Neću živeti u strahu da me ponovo ne izda i prevari.
Imao je “harem”, imala sam njega. No, život je ciklične putanje, sada on ima mene jedino u željama, dok ja ponovo imam sebe.
Izvori fotografija: rudennoterecords.wordpress.com, suiteculturelles.wordpress.com
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
