Godinama mi je radio sve ono što sam najviše mrzela, a to mi je najviše prijalo. Kidao me na komade, pa opet sastavljao, puštao da odem, a onda “prisilno” vraćao, vucarao se s raznoraznima, pa se meni u postelju vraćao ponizan, tih, povređen i slomljen. A ja… ja, ubijena, skupljala sam poslednje atome snage da bih njemu davala nadu. A gde da je nađem? Nalazila sam je u svakom njegovom dodiru, svakoj novoj poruci, svakom pogledu i svakom poljupcu. Uvek sam mislila da će taj put biti drugačije i nikad nije bilo. Bivalo je samo gore.
“Al’, srećo, ja ću tebe ostaviti prva, ne zbog toga što sam jaka žena, ja sam se straha nauživala da ću biti ostavljena”
On je loš čovek. Ne kažem da sam ja svetica, al’ on je zlo. U jednoj ruci drži vatru, u drugoj vodu – pa tako pali i gasi, dok te dimom, koji se izdiže iz pepela u koji si se pretvorila, ne uguši. Gušila sam se i disala punim plućima istovremeno. Nisam znala šta me je snašlo i kroz šta prolazim, al’ ipak nisam posustajala i gurala sam dalje. I sama i slobodna, a opet okovana njegovim bićem koje se uvuklo u svaku moju poru i svaki dan me bar po jedna suza podsećala da je on tu, i da nikuda neće otići. Nikada.
Nije otišao. Ali nije isti. Tu je, tek da me podseti da je bio nešto što nikad nisam mogla da imam. Nešto najlepše i najružnije što mi se ikada desilo. Bio je on lep. Bio je on sve. Al’ bio je idiot. Onaj pravi. Skot. Svaka ima po jednog, znam. Ja sam se svog oslobodila. Svako posle njega je bolji. Svako posle njega mi je pružio više. A ipak… svako posle njega je samo prolaznik.
Izvor fotografija: elitedaily.com, democraticunderground.com, tumblr.com
Sanja Bićanin, surovi realista na svoju štetu. Pristalica duboke iskrene ljubavi. Večiti tragač za istinom, uvek bez dlake na jeziku. Hedonista i cinik.
