Jedna od najvećih životnih misterija – na koji način u ženskom mozgu ikada dođe do te on-me-bije-zato-što-me-voli zamisli? Da li usled udarca dolazi do dislociranja centra za logiku u mozgu, pa se onda izdešava nekakav niz sistemskih grešaka, te se kao racionalna misao formira ovakav ili sličan rečenični sklop kao opravdanje neoprostivog?
I umesto da bude kristalno jasno da je dovoljan prekršaj sam taj čin da te je udario, ili ne daj Bože udarao, poteže se ta neka priča o tome šta je to prouzrokovalo, odnosno, šta ga je na to navelo. E tu leži moja poenta – ne postoji stvar koju možeš da uradiš koja bi opravdala to da on fizički nasrne na tebe. I fascinantno mi je prosto to kako je opravdanja, ipak, uvek milion. Recimo:
Zaslužila sam/Bila sam baš bezobrazna/Ne možeš da veruješ šta sam mu sve rekla – sasvim moguće da si potpuni kreten, ali trebalo je tata da te bije kad si imala recimo neki jednocifren broj godina, ako ste to propustili, pa ti ostala kreten, na njemu sigurno nije da sprovodi vaspitne mere.
Nije me jako udario, samo me je malo ćušnuo – aha, onda je okej.
Vratila sam mu/Ja sam njega prva udarila – pa to je divno.
Dakle, svako se u principu zasniva na tome da je ona kriva. Ali za ime sveta i Boga i svega što vam je sveto, aman, stvar je u tome što možeš da budeš kriva odavde pa do sutra, toliko kriva da ne može ni Dunav da te opere što bi rekla Tržanka, ali on ne sme da diže ruku na tebe. Sad bi neki šalobacači rekli, zna se šta treba da se diže. Ali ja neću to reći, dovoljno sam se šalila sa ovom temom koja je zapravo i više nego ozbiljna.
Jednostavno – nije na njemu da te prevaspitava. Od stisnutih zuba, preko povišenih glasova onda kada je izljubomorisao, modrice na podlaktici, onda kada te je zgrabio onako da naglasi poentu svojih reči, pa do još ozbiljnijih priča može da dođe veoma brzo. Možda nikada i ne dođe, možda je to nekakvo klinačko stanje mozga koje se eto tako zadržalo, ali će proći, možda on doživi prosvetljenje i shvati greške svojih puteva. Ali misliš li da vredi da sačekaš i saznaš baš iz prve ruke?
Odbijam da poverujem da u ovom modernom vremenu u kojem živimo i dalje kroz ženski mozak, pa makar i na milisekundu, može da se provuče ta “on me bije zato što me voli” racionalizacija nasilničkog ponašanja njihovih partnera. Ne, sestro, bije te zato što je neandertalac sa kompleksom Boga.
A ako je tvoj čovek neandertalac u modernom dobu zašto da on i dalje ostaje tvoj čovek? I zašto je u tvojim očima njegov postupak pokazitelj njegove ljubavi, umesto pokazitelj njegove psihičke nestabilnosti, na primer?
Kada digne ruku, vreme je da digneš ruke – trebalo bi da je toliko prosto i jednostavno. Odnosno, sasvim je moguće da je to vreme, negde davno, ili malo manje davno, već prošlo i otišlo kada smo stigli do dizanja ruke. Međutim, kao i u mnogim životnim situacijama postoji toliko faktora kojima dozvolimo da zakomplikuju stvari, pa čak i na našu štetu. I nekako ste tu. A šta vas zadržava?
Mina Al Ansari – oseća da ima bar dva alter ega, koji se međusobno ne podnose i nada se da će jednom uspeti da ih pomiri, iako tada verovatno ne bi znala šta će sa sobom. Od svog tog unutrašnjeg mira može joj biti dosadno. “You see things and say – why? I see things and say – why not?”
