Najzanimljiviji delovi životne predstave se odigravaju u nama samima. Sve mi imamo nekog kome se uvek vraćamo, iako znamo da ćemo posle bolovati. Sve mi imamo nekog zbog koga mislimo da je vredan preživljene depresije nakon samo jedne noći, čak često ne ni cele noći. Koliko god govorimo da želimo da to prestane, da nam to ne treba u životu, kad će neko normalan itd., mi to zaista želimo. Da ne ulazim u to da li je neko mazohista ili ne, ali mi da to istinski želimo, on bi nekako nestao iz našeg života i misli. Svesno ili nesvesno (uglavnom bude nesvesno) mi smo odgovorne za njegovo prisustvo u našim životima. Verovatno taj neko budi u nama nešto što mislimo da je izvanredno, a s druge strane loše, pa ona prva strana koja se dobro oseća nesvesno nadvlada ovu drugu, i eto nas opet u njihovim krevetima, zadovoljavajući se mrvicama.
Prošlost se ne briše gumicom, nego razumom
Neće se pojaviti niko nov dok u svojoj glavi ne raščistite sa starim.
Ako je to ono što zaista želite, budite uverljive i iskreno verujte da vi to možete, ako ne, onda se prepustite i bar uživajte i čekajte trenutak da očvrsnete dovoljno da ga izbacite iz vaše predstave. Samo požurite sa tim, da vam ostali dobri glumci ne pobegnu. Verujte da postoji još osoba koje mogu da se snađu u “njegovoj ulozi”, ali na bolji način, samo da date otkaz njemu i najavite audiciju. Uostalom, svi smo mi glumci, neko pred drugima, neko pred sobom, a ima i onih koji su i jedno i drugo. Nije to ništa loše, to je život, samo je bitno da šta god da odlučite da glumite da to uradite na najbolji mogući način.
Život je pozornica, a vi glavni junak. Srećno.
