Eh, prva ljubav, svi pamte prvu ljubav i svi imaju različite prve ljubavi u različitim periodima života. Imaš prvu ljubav iz obdaništa, pa iz prva četiri razreda kod učiteljice, pa u višim razredima osnovne, pa u srednjoj školi. Pa posle imaš prvu ljubav koja obriše sve prve ljubavi (i one usputne) koje su se desile pre nje. Onu koja ti potpuno razvali mozak, izvrne ti srce naopačke i natera te da se osećaš kao drhtavo klupče živaca, čiji završeci lebde oko tebe, nezaštićeni, izloženi, preosetljivi. Ljubav na rubu nervnog sloma, na ivici ponora u pakao, na anđeoskim krilima, u oblacima, na kosmičkim visinama…
To je prva ljubav koja ti deli život na pre i posle. Velika ljubav. Posle prve velike ljubavi, menja se sve što znaš o ljubavi. Više nikad nije isto. Neko vreme grčevito tražiš ono što si otkrila, što znaš da možeš, ali strahuješ da više nikad nećeš uspeti, da nećeš sresti nekog ko može ponovo da te pokrene na taj način. Pa onda otkrivaš da je velika ljubav deo tebe i da možeš svakog da voliš, ali da nije svako u stanju da primi toliku količinu ljubavi, da podnese toliku povezanost, da ne sagori u tolikoj bliskosti. Onda neko vreme svojom velikom ljubavlju voliš neke prolazne likove, koji nikada ne angažuju tvoje kapacitete do kraja, čak i kad im treba prilično vremena da prođu.
