Boleo si me, jako. Dok sam ja tebe volela i volela. A to, kako se voli, bivši moj, ne uči se iz knjiga, ne uči se u školi. To se uči iz sebe, kad se otvori srce, pa boli ili ne boli.
Ne znam kako je to moguće da posle svega ti opet bivaš povod mog pisanja. Nije strašno kada si tužan. Ni kada si očajan, ni kada si razočaran, ni kada boli… Strašno je kada si prazan jer neko laže da te voli. Ne gledaj me tako. Pusti nas oboje da zaboravimo. Da hiljadu puta pokušamo, hiljadu i jedan put nam ne bi išlo. Nisam ti rekla sve jer jednostavno nisam imala snage za to. Ali, ovo je povlastica nas ostavljenih. Da napišemo sve što ne možemo u lice reći.
Ostavljeni plaču najlepše
Priznajem, bio si jedan pogrešan korak, nešto što sam nesvesno činila. Ali, ova greška bila je na mestu. Uživala sam grešeći, a već danas mislim da mi je dobrog donela koliko i bilo koja druga, ispravna. Volela sam te povremeno, onako usput, između dva otkucaja srca, dva zraka sunca, dve kapi kiše, a, veruj, volela bih te još više da nisi prestao da se pretvaraš. Da znaš da za ovaj naš promašaj više ne krivim nikoga. Ni tebe, ni sebe. Ćutim. Tišina je moj odgovor na sve. I kad me pitaju ko je kriv, ja sam kroz zube promrmljam da se ljubav ugasila. Manja je sramota lagati to, nego lagati da voliš nekoga kao što si ti činio. Svesna sam da je kraj i da smo samo stranci. Sve je potonulo. Više me ne osećaš, a ko je kriv sam najbolje znaš.
Previše razmišljaš, devojko. To te ubija. Najbolje je ovako kako je. Ne opterećuj se sa tim. Nastavi dalje. Samo bez razmišljanja. On nikad nije ni bio tu.
Verujem da je ovo čest scenario kod mnogih devojaka koje se ponadaju da su pronašle ljubav svog života. Sve te devojke su najjače kad najviše boli, a najslabije kad vole. Te devojke znaju divno da pate. Da se raskošno smeju, da bude lepe. A kada bi se ugasila svetla, gasio se i život u njima. Tada su mogle da odahnu, da se samoći prepuste potpuno. Sutra će već da narumene obraze, podignu kosu i sijaju u inat. Ima u njima i mrvica dobrote, i lavina besa, gneva i mržnje, more tuge, nečega osvetoljubivog, detinjastog. A najviše od svega ima unutrašnje drame, kada pronađu sebe same. Na kraju sve shvatimo isto: “On nikada nije bio moj. Čak ni onda kad je bio sa mnom. Možda, jer je već, pre toga, pripadao nekome, a možda i nije umeo da pripada, jer nije pripadao ni sam sebi. Ipak, čudno je gledati kako boli kad gubiš nekoga koga nikada nisi ni imao.”
Izvor fotografija: pinterest.com
Violeta Stojanović, student novinarstva, ide kroz život sa velikom željom da napreduje i voljom da svoj optimizam širi na druge. Najveće bogatstvo su joj dve rođene sestre. Uvek spremna da podari osmeh i toplu reč, a sa vama bi da deli i najdublje misli i osećanja. Uživa u dobroj muzici, filmovima, divi se umetnosti.
