Upoznala sam osobu koja je sve ono što bi većina devojaka želela da bude, ali što ta ista većina i osuđuje. Ja, lično, ne verujem da na ovom svetu postoji Samanta i ne verujem da ima žena koje isključivo zadovoljavaju svoje potrebe i dovoljne su same sebi. Ali, pričajući sa njom, shvatila sam da, ako nisam dovoljna sama sebi, neću biti dovoljna ni drugome. Ako ja ne znam šta me čini srećnom, neće znati ni drugi. Ako sam sama sebi teška, osobi sa kojom sam biće još teže, bez obzira na to koliko ga privlačim. I naravno, ukoliko sama ne znam šta hoću, kako li će tek drugi znati.
Kada sam je upoznala, prvo me je pitala šta sam u horoskopu, a zatim izdeklamovala sve moje karakterne osobine. Dobro, ja jesam od onih koji veruju u sve te stvari, ali doza samopouzdanja sa kojom je pričala o meni, naterala me je da se osetim kao da me oduvek zna, premda ja njen lik nisam upamtila. Ubrzo, osetila sam neverovatnu potrebu da joj ispričam sve o sebi i osetila sam olakšanje što me razume, podržava, ne kritikuje i pametno savetuje.
Malo po malo i uspevam da je nateram da krene da priča o svom životu. Trenutno je u slobodnoj vezi. Trudila sam se da sakrijem osmeh kada sam čula za ovu definiciju muško-ženskog odnosa, jer mi je to oduvek bila najveća glupost ikada izmišljena. Ne, nije to osuda, nije to bila ni predrasuda, samo nikad nisam upoznala nekog ko se ne žali ukoliko nije u srećnoj, “nerazdvojni smo i neizmerno me voli” vezi. A možda sam samo od onih što se drže dobre stare “ili jesi, ili nisi”.
Slobodna veza? Hmm… Ona sa svojim emotivnim partnerom, kako ga naziva, ima odnos kao i svaki drugi mladi par, gde je uključen i bioskop, i večera, i noćenje kod njega kući. Imaju poverenje i prijateljstvo na kojima su izgradili odnos, ali nemaju, sem iskrenosti, drugih obaveza jedno prema drugom. Ona zna da je on otišao sa nekim “veselim” devojkama na more, on zna da će se ona sa svojim drugaricama na letovanju i više nego snaći. Slušala sam je zapanjeno, upijajući svaku reč. Ja ne znam da li bih to mogla. Pitam je kako ne ljubomoriše, a ona mi se nasmeje kao malom detetu, koje ne zna kako bebe dolaze na svet, i nošalantno odgovara da je sigurna da je druga u njegovom životu ne može zameniti. Onda pitam da li njega neko u njenom životu može zameniti i saznajem da je ista kao i mi, da je zapravo živo biće isto kao i ja, premda sam se već uplašila da sam samo jedno ranjivo, dosadno stvorenje koje pati i voli i sve to čini tako svakidašnje, tako obično, da više nema šta zanimljivo da ispriča drugaricama na kafi.
Slabosti, ime ti je žena
Da, ona je puna samopouzdanja, ona je pametna, ambiciozna, elokventna, gotovo vidovita, kada je procena okoline u pitanju, ona ima odgovor na sve i zaista je drugačija. Da, ona živi život o kakvom mnoge mlade dame sanjaju, ona ima zavidan prosek na fakultetu, jasnu viziju budućnosti, ona zavodi, bira, sutradan se ne javlja, slama muška srca, otvoreno priča o svojoj prošlosti, svojim izborima i da, ona se ne kaje, nema grižu savesti i nije ranjiva kad popije, ne naseda na balade i prirodno je lepa, ali da, ona je kao i ja. Ona je zaljubljena u jedinu osobu koju trenutno ne može da ima. I to traje već dve godine, htela ona to da prizna ili ne.
Ona je dokaz da nas ljubav ipak pokreće, ali baš takva kakva je, ona je moje nadahnuće, moj izgovor da greške ne postoje i da su to samo iskustva, moja podrška, neko ko ne osuđuje i neko ko će u svemu moći da mi pomogne, iako sama sebi za sada ne može. Jer ona živi svoj život, uživa u njemu i samo pokatkad poklekne i krene da priča o njemu i čeka, jer zna da će i on biti njen, bez mnogo reči, bez mnogo muke, jer ih sudbina odavno spaja i ne dozvoljava im da ostanu jedno bez drugog. Ona zna da su sad prijatelji i da može da mu kaže sa kim provodi noći, ali da joj jednom on to više neće dozvoliti i da će tada biti u normalnoj, sve, samo ne otvorenoj vezi, smirenija nego ikada u životu.
A ja, ja sam zahvaljujući njoj rešila da se zabavljam, da ne razmišljam mnogo, da se opustim i prepustim, ne nerviram i ne čekam kraj telefona, pa da ga sačekam tako srećna, ispunjena i zadovoljna sobom, jer će me samo takvu hteti.
Marina Sekulić je student novinarstva. Uvek nasmejana, retko romantična al’ večito zaljubljena. Obožava putovanja i želi da vidi ceo svet. Najviše na svetu voli svog “alfa mužjaka” (čitaj: bišona) i ne može da zamisli život bez njega. Trudi se da joj svaki dan bude poseban, i zahvalna je što je okružena ljudima koji joj to i omogućavaju.
