Oduvek je pomalo odskakala od drugih. Ponekad pozitivno, nekad baš i ne. Najčešće je to odskakanje ipak bilo u njenoj glavi. Pogotovo taj negativni deo. Prilagođavala se i menjala, više ili manje uspešno. Mislila je da ne voli da bude u centru pažnje, da joj je neprijatno. A opet se nekako uvek tu nalazila. Ili joj je bar tako izgledalo. Zvezda svog filma, često se pitala da li ljudi njenu ulogu vide kao pozitivnu, ili je posmatraju kao zlikovca? I ako zaista ima publike, da li i dalje navija za nju, ili je već digla ruke i promenila kanal?
Mislila je da je slaba zbog toga što sva osećanja deli sa drugima. Dok joj ON nije rekao da je baš to čini hrabrom.
Pravila je greške. Spontane, namerne, male, značajne, skrivene, očigledne. Ali uvek je znala zašto ih pravi. Dobro, lažem, nije baš uvek znala zašto, ali ako bi je neko upitao imala bi savršeno opravdanje, ili bar savršeni pokajnički pogled, zbog kojeg bi joj progledali kroz prste. Sve joj je išlo i lako se provlačila kroz život. Nije volela da brine mnogo unapred i da žuri sa svakodnevnim životnim zadacima. Ukoliko bi ON poneo kišobran sa sobom napolje, rekla bi mu da je dosadno oprezan i generalno bi joj se manje svideo. Zaista, za neke neodgovorna, za neke smela, uz svakako opšti zaključak da će joj se jednom to obiti o glavu.
A ON je zaista bio neobična osoba. Zapravo ne jedna osoba, ON je bio splet različitih neobičnih ličnosti u jednoj.
Znao je da bude prokleto hladan i proračunat! Ona mu se uvek divila zbog toga. A s druge strane, imao je najlepši osmeh koji je ikad videla. I one oči koje su toliko duboke, da u sebi kriju svu tugu i svu sreću ovog sveta. To je zaista teško opisati, ali delovalo je kao da zna sve ovozemaljske tajne, što ga u isto vreme čini mračnim, ali i spokojnim. Nosila ga je neka neverovatna energija, kao da mu je u venama zapisano da mora obići svaki kutak planete i to po drugi put (ona je verovala da ih je jednom već obišao).
Umeo je divno da peva. Često ju je uspavljivao usnama priljubljenim uz njeno uvo, pevajući najlepše pesme koje je samo za nju pisao. Kada bi pili vino, sa društvom u njenom dvorištu, uvek bi ustao i održao zdravicu slaveći taj trenutak. Činio je da se svi osećaju kao da je baš taj dan poseban, kao da su oni posebni. Na taj način je pravio slavlja i praznike i od dosadnih nedeljnih popodneva. A iz njenih očiju je tada isijavao ponos. Obožavala je što ume savršeno da uhvati trenutak i spakuje ga u njenu tašnicu, iz koje će ga uvek rado vaditi kad je stigne nostalgija.
ON je uvek bio samostalan. Nisu mu trebale njene reči ni poduhvati, da bi tačno znao kako da postupa. Hranio se isključivo njenom srećom i zadovoljstvom. Svaki dan koji uspe da je oduševi i iznenadi, za njega je bio potpun. Ona je to volela, mada je sumnjala da on na taj način samo želi da vidi kako izgleda njegov savršen odraz u njenim očima. Posmatrala je to kao njegovu samoživost. I zaista, ponekad je bio tako mali, iskompleksiran, dosadan čovek. Čovek pun predrasuda. Vodili bi tad neke prizemne rasprave na teme kao što su politika ili gej parada. I ona nije mogla da se odupre želji da pobegne od njega. I bežala je, varala ga, vraćala mu se. Volela ga i mrzela na smenu. Ali verujte, to nije bilo ništa od onoga što je vama o ljubavi do sad poznato. Ovo je bila neka čudna ljubav, koja se snažno iznova javljala na najrazličitijim mestima i na potpuno novi način. I onda se isto tako gasila.
Uz njega se osećala kompletnom. Nije više odskakala. Nije morala da se menja i prilagođava. Dobila je pozitivnu ulogu i bila sigurna da je publika uz nju i uz njega. Sve dok je on ne bi opet izneverio. Tek tada je shvatala da sve ono što je volela kod njega produkt njenog sna, mašte i želje. Eno je i sad, kopa po tašnici, traži onaj momenat koji joj je on lepo upakovao. I znate šta, po izrazu njenog lica, rekla bih da ne može da ga nađe.
Maja Baljkas je student Ekonomskog fakulteta, amaterska karaoke pevačica, profesionalni sanjar, obožavalac grupe “Coldplay” i zaljubljenik u večite filozofije u cilju otkrivanja svih tajni kosmosa.
