Iznervirano kasnim na sastanak. U Beogradu 32 stepena. I sve bi to bilo u redu, da sam recimo u taksiju ili u baletankama, ali ne! U novim štiklama sam, štikla 9cm – čisto da vam budu jasnije moje muke i spuštam se Skadarlijom. Da se razumemo Skadarliju obožavam. Ovo je ulica koja me veže za detinjstvo na Dorćolu, ulica gde sede svi oni koji su ovom gradu nešto doprineli i pružili, ovo je ulica boema. Znate, kada god mi dođe u posetu neko od prijatelja – ko je prethodnih decenija zbog sjajnog standarda u Srbiji ipak odlučio da ostatak svog života provede preko, obožavam da ga dovedem ovde. Malo muzika, malo taj duh pravog Beograda, malo gužva, a ponajviše osećaj koji Skadarlija budi u meni. Ali da se vratim sastanku na koji kasnim.
Pod potpeticom ovih mojih divnih novih cipela osećam svaki kamečić, boli, nervira, a nadasve mi stvara dodatnu nervozu. Ko je bar jednom pokušao da glumi modu u Skadarliji i opredelio se za štikle zna o čemu pričam. Elem.
U svoj toj muci, negde otprilike kod kafane “Dva bela goluba”, vidim da mi se par metara dalje smeši dobro poznat lik.
Zaboravljam bol. Štikle ne osećam. Nervoza oko kašnjenja na sastanak gubi na značaju.
Smeškam se i ja, ali znate onim izbezumljenim osmehom. Osmehom koji je sve samo nije opušten i spontan.
Stajem da se pozdravim.
“Video sam te još dok si bila na vrhu ulice, snimio sam te. Ijao, pa uopšte se nisi promenila. Vidim žuriš negde?”
Marko. VIII/4. Moja prva ljubav. Ijao, kako sam samo bila luda za njim. Čini mi se da nikada i nikoga nisam tako glupo volela kao njega. Znate onaj osećaj kada vam je žao vas samih. E meni je ceo život žao mene kada se setim kako sam bila zaljubljena u njega.
