Srećna sam. Da li treba da naglasim da sam svim drugaricama javila za susret.
A on. Paaaaa, kako bih vam rekla, lep je i dalje. Iako nikada nisam volela frajere sa svetlim očima, njegove su imale neku toplinu -ili sam bar ja to tako tih davnih dana percipirala.
Naravno da smo se videli posle par dana. Naravno da sam obukla svoju omiljenu kombinaciju. Naravno, naravno, naravno.
Sedeli smo par sati u “Pastisu”. U Strahinjića bana ulici.
Bilo je ok. Primio se Marko, nema šta. Da nisam zbrisala verovatno bi me poljubio, ali znate šta – to više nije to.
Slušala sam ga i pokušavala sve vreme da shvatim u šta je konkreno ona klinka u meni bila zaljubljena pre petnaestak godina. Meni je ovaj date bio jedno veliko ništa, ja da vam kažem. Pričali smo o ljudima iz osnovne, poslu, hihihaha razgovor.
Kući nakon sastanka dođoh malo tužna. Nekako ubio je u meni onaj ideal koji sam imala o njemu. Smatrala sam ga posebnim. A vidi ovo?!
Da li smem da vam priznam koliko i kakve sam planove imala sa njim nakon susreta u Skadarliji. Mislila sam ja… to je sudbina… ijao zamisli da se uzmemo i da jednog dana deci pričam kako je mama bila luda za tatom… ijao kako bi to bilo dobro… udala se za svoju prvu veliku ljubav… to je to, mislila sam ja.
