Danijel Čehranov vam i ove nedelje donosi nove ONE.
Neozbiljna
Ja ne znam kako se prezivaš. Ti ne znaš da li sam sa ili bez “J”. Jedno od nas misli da imamo dovoljno – ovo naspram: da, imali smo i previše. Reci mi iskreno, da ti kažem da sam zaljubljen u tebe, koliko bih te uplašio? Imam neki osećaj da ne upoznaješ ljude sa kojima se ljubiš. Imaš njihove telefone i majice, ali niti ih okrećeš niti ih vraćaš. Dosadni su ti oni koji nisu poput tebe, a još odbojniji oni koji jesu. Da ti kažem da želim da me upoznaš, priznaj mi – koliko brzo bi pobegla? Moju želju da te ljubim onoliko koliko zaslužuješ pogledom pretvaraš u strah. Moju ruku koja želi da pridrži ti obraz omalovažavajući uzimaš i čitaš mi sa dlana: “Dugačka ti je linija života” – ceriš se i gataš. Da ti kažem koliko od nje podelio bih sa tobom, znam – oduzelo bi ti osmeh.
Pisma
U trenucima kada prestaju sve misli radijusa, počinju njegova pisanja. U trenucima smiraja okolnih duša i pasa lutalica, kaplju njegova mastila i ližu se koverte. Piše se kad i jedva gledati se može, jer želi se kada zauzvrat se ne traži. Unutrašnjost diktira, ne mareći za vreme i sadržaj, i taj iskaz neporecivog – mora stići do njenog praga. Zna da će svoja vrata otvoriti, ali moli se da će isto i njemu dobro pomaženim rukama učiniti. Zašto čvrsto hvatamo pero i grafit tek kada osetimo da izmiču primaoci? Zašto lakše ispisujemo tajne kada beže nam sati, poštari i vozovi? Zašto nas nedovršenost deli od neiskazano voljenih? Zašto stvaramo daljine kasno upućenim rečima? Izgovarajmo sada. Pisma dajmo u ruke. Ali ne onima koji ih nose, već direktno onima kojima su namenjena.
Njena
Zašto si tužna? Svet i tako nije tu gde si ti… Tvoji suzni pogledi možda pripadaju nekom peruanskom sutonu. Nisi ti ona koja je birala. Da gleda samo jedno sunce, koje pomalja se uvek sa iste strane, i beži na dobro poznatu drugu; da pokazuju ti se uvek iste zvezde iz uvek istih uglova. Tvoje ruke možda trebalo je da grle sekvoje umesto lipa, a tvoje haljine – da rukama peru se u podnožju gvajanskih vodopada. Ovo mesto možda ne pripada tebi, a ovo gde smo – možda trenutna je izgubljenost. Ne budi tužna, malo moje, ja spreman sam da trčim sa tobom, dok stopala ne dobiju mi prirodnu boju, dok koža ne istare se o žbunove, dok snage ima da vidimo dalje od ovih planina kojima nas kušaju. Ne budi tužna, malecka, jer ti možda sanjaš gorske oči, tundre il’ prašume, a svet ti nameće ravnice i potoke. Znam kako ti je – i ja želim da vidim vijetnamske osmehe, jer možda tamo sam rođen, pa nepravdom ovde usvojen. Ne plači, jer plakaću i ja što kreveti i posteljine me vuku da dosanjam ono što doživeti ne mogu, a znam da smem…
Danijel Čehranov je diplomirani muzički producent. Voli da pušta tri techno ploče istovremeno, ali i da uživa u jednoj deep house-a, da gleda derbije nižeplasiranih timova Premier lige i devojke koje znaju da pričaju. Gledaće vam u patike i teraće vas da eksirate. Nikad neće biti ozbiljniji od vas.
