To što je nama dosadio izlizani koncept lovca i lovine, što nam se ne igra ta ponižavajuća igra u kojoj je lovac taj koji je ulovljen na kraju, to što smatramo da zreli ljudi treba da znaju šta hoće i da li hoće, a ne da se namamljuju kao magarci na šargarepe, ne znači ništa.
To mi samo mislimo. Možda i oni to misle.
Samo to mišljenje još nije dekodiralo njihov genetski program.
Kako drugačije da se shvati i objasni dosadna činjenica da vas uvek najupornije smaraju oni koji vam se uopšte ne sviđaju.
Vašu uljudnost shvataju kao izazov. A i neuljudnost, takođe.
I onda gledate smarača i pitate se kako se usuđuje? Kako mu uopšte pada na pamet da ima ikakve šanse? Vidi li on sebe, pobogu? Ono što vi vidite je čovečuljak bez imalo šarma, kriv i glavat, bez lepote i bez imalo samokritičnosti. Zašto misli da je dovoljno da obleće i da vas smara dovoljno dugo? Da li mu je nekad upalilo?
Da li je istina ono da ne j…e ubav, no uporan? Da li biste u nekom trenutku očajanja ipak pristali, ako on nastavi da bude uporan?
Da li ćete ipak u nekom trenutku pristati na nekog smarača, jer oni lepi i zgodni deluju kao da ih uopšte ne zanimaju žene, gledaju kroz vas i ko zna šta vide.
