Žurnim korakom grabim napred. Ne osvrćem se na prolaznike koje udaram, ne izvinjavam se, ne gledam svoj odraz u izlogu kao što to obično činim. Pred vratima stana otvaram torbu u potrazi za ključevima. Pronalazim ih, ispadaju, podižem ih, guram u bravu, zalupim vratima… Konačno! Leđima još uvek naslonjena na vrata zadihana i znojava hvatam se za glavu. Prolaze mi slike, a ja odmahujem glavom i trudim se da uverim sebe da se to nije desilo i da je sve samo plod moje bolesne mašte, da je sve san, noćna mora, da ću se probuditi istog trena i da će istog momenta nestati i taj neprijatni osećaj gađenja i griže savesti.
Zaustavljam dah. Osluškujem glasove oko sebe. Sve je i dalje isto, osećaj je i dalje isti, ništa se ne menja. Žmurim. Otvaram oči. I dalje je isto. Skidam stvari sa sebe i odlazim pod tuš. Hladan tuš koji će me otrezniti i dozvati pameti. I plačem, jer je mnogo lakše kada suze pomešam sa kapljicama vode. Ne vide se, osećam ih jedino, tek tako skliznu preko usana i taj slani ukus učini mi se pomalo gorak.
Ogledalo – moj najveći neprijatelj...
I ponovo ogledalo. Moj najveći neprijatelj. Uplakano lice i razmazana šminka. Isti scenario samo ovog puta u gorem obliku. “Ko si ti, dođavola?” Više se ne prepoznajem. Iznenadni postupci nateraju me da pomislim da to više nisam ja, da me zaposela neka meni nepoznata osoba, da vlada mojim razumom. Gadi mi se, ona je sve ono što mrzim u životu, osoba koja gazi po drugima da bi došla do svojih ciljeva, osoba koja nema svoj identitet, koja ne misli na posledice, sebična, egoistična, samoživa. Ona je zlo i prokletstvo, bestidnost i bezobrazluk, haos i sramota. Ona je kučka. I u meni je. Prihvatam je kao primarnu osobu svog rastrzanog identiteta. Da vlada, upravlja i da me spušta na dno. Ponižava i srami pred svima, pred samom sobom. Mrzim je, ali je i dalje trpim jer ne vidim način da joj se oduprem. Jača je od mene, stiska me i guši, ne dozvoljava da mislim, da se suprotstavim.
Opijenost… To stanje za koje mislim da će mi pomoći. Par čašica alkohola u nadi da ću njime ubiti kučku u sebi. Postajem još veća. Počinjem da se smejem, histerično, bezobrazno, ironično. Pronalazim čak i dobre stvari u ludostima koje činim. I pitam se, čak i mamurna, u kojoj crkvi da okajem svoje grehe? Gde je moj spas? Postoji li za mene? Neke stvari se ne zaboravljaju, jednostavno ne mogu. Proganjaju me i proganjaće i dalje kao utvara kao nakaza sa mojim likom… Plaši me, jer bez obzira na ono najstrašnije što vidim u njoj negde duboko u tim demonskim očima ja vidim sebe. To sam ja, ma koliko odbijala da to priznam. To sam ja, sa svim svojim manama i greškama. Bez vrlina, razuma, vođena najmorbidnijim i najokrutnijim strastima. Moja duša vapi za spasom, razorena duša u kojoj je ostalo tako malo toga ljudskog. I slutim da je došao kraj mom sanjanju i maštanju. Vreme da prihvatim sebe u svom najgorem obliku. Potpuni kraj da bih započela ono najstrašnije za šta sam sposobna…
Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.
