Verujete li u ljubav na prvi pogled?
Ja nisam. Do skoro. Štaviše, bila sam jedna od onih koji su nehajno odmahivali rukom i podrugljivo se osmehivali romantičnim budalama koje su svoje nade utapale u sladunjave maštarije o Njenom veličanstvu, ljubavi na prvi pogled. Nisam verovala, a u dubini duše silno sam želela da me spuca pravo u čelo neopisivom silinom dok se pogledi sreću, a srce varniči. Želela sam da verujem da je bljutavo opevavani mit zapravo opipljiva stvarnost, ona koja se može najnestvarnije doživeti. Dajte, zvučalo je previše dobro da bi bilo istinito. Važi, ugledaš nečije oči prvi put i smrtno se zaljubiš. ’Alo, Šekspire, o’ladi!
… A onda ugledaš ne baš bilo kakve oči. Već crne, njegove. Prvi put. I postaješ oličenje one romantične budale s početka priče. I budeš najponosniji na svetu na tu svoju “etiketu”. Nisam joj se tada nadala, nisam je očekivala, nisam je čak ni htela. Mrzela sam je, nisam u nju verovala, ignorisala sam je svuda oko sebe. Ljubav? Ljubav je samo reč i ništa više. Ljubav na prvi pogled – samo četiri reči i ništa više. A onda mi je najnestvarniji pogled uputio on i mit je prostrujao venama najvećeg skeptika i oživeo. Nosio je belu košulju, pruživši mi ruku po prvi put u životu i uputivši mi najlepši osmeh koji sam na muškarcu ikada videla. Delovao je tako nestvarno, ali dovoljno opipljivo da osetim oštrinu pogleda najlepših očiju na svetu. Nisam morala da se uštinem, svideo mi se hod po ivici najluđih snova. Desilo se.
Gde si bio do sada?
Znala sam. Stisak ruke i pogled dug nekoliko sekundi bili su dovoljni da poverujem. I, verujem od tada i verovaću do kraja svog života u to nešto što se zove ljubav na prvi pogled. Znam da se pitate, kolutajući očima, kakva to zaljubljena budaletina trabunja o nekoj ljubavi. Znam, nekada sam bila jedna od vas. S pravom, svakako. A onda mi se desila. Onda sam je doživela i živim je jako, najjače. Čudno je to kako jedan besmisleni trenutak može izroditi nešto još besmislenije, ali najlepše na svetu. Trenutak kada su nam se pogledi po prvi put u životu susreli bio je jedan od onih koje je bilo vredno bolno čekati. U svetu prepunom banalnosti retko ko ima vremena da se bavi razmišljanjima o ljubavi poput one o kojoj su pisali svi veliki umovi, o kojoj su ispevali pesme, zbog koje su vodili ratove. Postajemo robovi sopstvenog vremena, ali nikada nije kasno za malo magije.
Verovala sam da je samo mit, a sada verujem da je čovekova duša osakaćena ako nikada ne doživi lepotu spoznaje ljubavi. Ne mora ona biti na prvi pogled i stisak ruke, dovoljno je da se desi. A da bi se desila, ne smemo joj zaključati vrata pred nosom. Čekajmo je strpljivo i nadajmo joj se. Ljubav će spasiti svet.
Tamara Ognjanović, student pedagogije i perfekcionista do ludila, dan ne započinje bez ledenog ness-a i muzike, koja je njen smisao života i, po njenom mišljenju, definiše osobu. Zna napamet ceo serijal “Prijatelja”, koji su joj najbolji sedativ. Veruje u moć pogleda. “I don’t like defining myself. I just am” kaže i citira njenu večnu inspiraciju, Britney Spears.
