Svi pravimo kompromise, otuda i toliko bolnih unutrašnjih borbi u svim najvažnijim životnim aspektima – u ljubavnim i međuljudskim odnosima, u poslu, u prihvatanju onoga što se prvo pojavi, jer to deluje realno i prihvatljivo, iako nije baš ono što smo hteli. Dobar kompromis je kada onaj dobar deo (zbog koga prihvatamo i onaj gori) ostaje smislen i snažan i pruža nam sve razloge da podnosimo onaj deo koji (jedva) podnosimo. Međutim, kompromisi nam pre ili kasnije stignu na naplatu, jer stvari se menjaju i ono dobro vremenom gubi snagu, a ono loše počinje da nas opterećuje i zahteva razrešenje. Podnošenje postaje nepodnošljivo.
Možete sebi da pričate bajke koje počinju (i završavaju se) sa “samo još malo”, “sačekaću da prođe ovaj period” i uglavnom, možete čekati da se nešto desi i pokrene. I tako možete čekati večno, ali ono što nije u redu, zbog čega ste nesrećni, neispunjeni, što vas boli, opterećuje, zamara i izluđuje, neće prestati i promeniti se samo od sebe. Na kraju ćete morati da pustite, svesno ili nesvesno. Uglavnom nesvesno. Pritisak postaje toliki da više ne možete da izdržite i kreira se neka drama, koja vas odgura dalje, ili vas baci na dno – izbaci vas iz koloseka, pruži vam priliku da nešto promenite. U najgorem slučaju, možete se razboleti, da biste se najzad zabrinuli za sebe, preispitali i počeli da više vodite računa o sebi, da stavljate sebe na prvo mesto.
Strahujući da ne ostanete sami, izbegavajući da se suočite i donesete konačne odluke, ostajete u lošem odnosu i trpite, dok se u vama sprema pobuna, koje verovatno niste svesni. Vi znate da treba da odete iz tog odnosa, da ga prekinete, ali ne nalazite snage da to učinite (i nalazite opravdanja da ne učinite) i onda se nešto “desi” – saznate da vas je partner prevario, ili vi prevarite njega, svađanje preraste u nešto grozno… Drama se događa da biste shvatili da su vaše granice odavno pregažene i da ih naprosto morate ponovo uspostaviti, da biste sačuvali mentalno zdravlje, da biste se spasli (ponekad i bukvalno).
