Kada nam je jedan put dat, uvek nam se na tom putu dogodi izbor: pored pravog – loš i pored lošeg, pak, onaj pravi.
Nemojte se uplašiti.
Slušajte svoje osećaje.
Kada kažemo, radite onako kako vam srce nalaže, zapravo mislimo na ono ponašanje koje vam ne čini patnju. Onda kada vaše srce oseti prazninu, nelagodu, tugu ili bilo kakav oblik nezadovoljstva, znači da ne radite pravu stvar. Sve stvari dovedene u naše iskustvo, grade našu priču. Mi raspoređujemo note i mi sastavljamo notni sistem, međutim ono što je već dovedeno u naše iskustvo, moralo je tu biti.
Moj dragi prijatelj G. bi znao reći da stvari koje se nisu dogodile, naprosto nije ni trebalo da se dogode, jer to nije bila naša šolja čaja. I neskromno priznajem da je u pravu.
Bezuslovno izgubiti jedno ne predstavlja nužno izbor.
I opet vičem na sav glas:
Neka sam!
Grešim i grešiću, dokle god disati znam.
Katkad iz pobune, nekada iz potrebe, neretko iz navike ili možda prkosa.
Jedna spisateljica koju sam čitala, bezmalo, pre 10 godina, Olgica Gerstner Kapsarev negde među svojim vrcavim pričama provukla i onu bakinu – “od go*ana pita ne biva”. Ako kratko preračunate godine shvatićete zašto mi je fraza tada bila veoma čudna, skoro nerazumljiva. Danas su stvari drugačije, ne mogu reći da ne delim njeno mišljenje, ali isto tako odgovorno kažem ako ti se pomenuta pita mesi, ti mesi, brate. I tako ćeš sam svoje sudove prati. Manje ili više sigurna sam da shvatate poentu.
Poriv, teranje, želja.
Nesavladiva bujica koja razumu ne ostavlja prostora da podesi tas. Svaki put kada sam znala da grešim, a isto tako ludo želela da to uradim, nikada se nisam pokajala. Izlazila sam povređena, često smrvljena, ali iskusnija.
Mefistofelesova zlatokosa
Subotnja popodnevna sparina se spušta niz staru beogradsku ulicu… žuta zavesa baca prividnu senku. Njegove mudre ruke bride po mojim leđima. Racio je isuviše jak da pomami naslućeni pokret. Rekoh, racio!
I gle..
Dva zamagljena pogleda na tren su prikucana za tavanicu. Ako “…jake izjeda stid, a slabe strah” šta smo onda mi?
… i grč nirvanički popušta naša tela.
– Hoćemo li ipak na tu Avalu? – dvočasovni miris grize moju opasku.
***
Lepša strana duge dolazi kada kiša prestane.
Kada uradite ono protiv čega se kategorički borite.
Kada pobijete svoje tvrdnje.
Kada prevaziđete svoje mogućnosti.
Kada se pustite u nepoznato.
Kada se predate.
Kada volite.
I tada..
Tada vas greške više ne plaše.
Tada greške ne bude jezu.
Tada jezu budi osmeh.
Tada je dodir luksuz.
Tada je daleko….
I… tada…
…tada se smešiš.
