Savremeni psiholozi kažu da je za opstanak veze opraštanje važnije i od dobre komunikacije, koja se obično navodi kao ključ zdravih odnosa. Ali ne možemo sve da iskomuniciramo, ne možemo do te mere da budemo razumni, stabilni i sabrani, da uvek donosimo dobre odluke – u vezi se uvek dešava da povređujemo i da budemo povređeni, da nas osećanja preplave i odnesu sa sobom i zdrav razum i dobre odluke, pa postanemo destruktivni i preosetljivi. Bliskost podrazumeva ranjivost, otvorenost, ogoljenost, a to znači da ćemo sigurno iskusiti osećanje povređenosti i naći se u situaciji da opraštamo. Ponekad nam je lakše da partneru oprostimo velike greške, kao što je prevara, nego neke sitne izdaje, laži i prećutkivanja sa kojima se možda često suočavamo. Opraštanje sa očekivanjem da se tako nešto više ne ponovi i da sve bude kao pre, nije realno, na oproštaj treba stalno da budemo spremni i da to shvatimo kao dinamiku veze i njeno menjanje. A da li će veza izrasti i razviti se u bliskosti, ili ćemo se udaljiti i distancirati i na kraju zaključiti da više ne možemo da prelazimo preko nekih stvari – zavisi i od toga koliko su oba partnera spremna da opraštaju i zadrže otvorenost i poverenje.
Kad smo povređeni, često želimo da se osvetimo partneru, ili ga kinjimo prebacivanjem i izazivanjem osećanja krivice, doživljavajući satisfakciju što smo bolji od njega, ispravniji i posvećeniji (manipulišemo moralnom nadmoći). Ali i kad želimo da oprostimo što pre, moramo da prođemo kroz neka neprijatna suočavanja sa sopstvenim osećanjima, jer opraštanje je proces, u kome najpre prihvatamo da smo povređeni i shvatamo da nam je oproštaj potreban pre svega zbog nas samih, da bismo se rasteretili i nastavili da gradimo odnos, da bismo bili sposobni da nastavimo da se ponašamo autentično, da budemo ono što jesmo i da se oslobodimo straha od onoga što se dogodilo.
Donoseći odluku da oprostimo, procenjujemo da je ono što imamo sa partnerom važnije od slabosti zbog koje je nastala greška, da partner, mi sami i naš odnos imamo kapacitete da to prevaziđemo i da se kroz iskustvo razvijamo. Jer nakon doživljene povrede i oproštaja, odnos se menja – sama činjenica da smo prošli kroz to iskustvo menja nas. Ne može da bude kao pre i ne može da bude kao da se ništa nije dogodilo – iskustvo se integriše u odnos, a to je i jedini način da stvarno oprostimo i krenemo dalje, u nova iskustva.
