Opraštanje je kompleksno – i nije samo do onog ko treba da oprosti grešku, nego i do onog ko je pogrešio. Partner koji je naneo povredu u suočavanju sa reakcijom povređenog partnera i sam proživljava neprijatna i oprečna osećanja – voleo bi da se to nikada nije dogodilo, oseća se krivim, ljut je na sebe što se našao u toj poziciji. Dešava se da partner koji je naneo povredu, dugo nakon oproštaja ne može da se izbori sa sopstvenim osećanjem krivice i kajanjem i da ne može sam sebi da oprosti – a važno je da to učini, da bi mogao emotivno i mentalno da se pomeri sa pozicije “grešnika” i da učestvuje u odnosu sa autentičnim osećanjima i energijom, a ne sa potrebom da se iskupi, ili da kazni sebe, ili sa strahom da će opet povrediti partnera i da će morati da gleda i oseća njegovu bol, ljutnju, razočaranje…
U procesu opraštanja, povređeni partner zapravo pomaže partneru, usmerava ga ka boljem i konstruktivnijem, a sebi omogućava zarastanje rana i širenje kapaciteta za razumevanje i prihvatanje.
Sećanje na povređenost ne može da se izbriše i neke uspomene će uvek biti bolne i teskobne, ali moći ćemo da mislimo i pričamo o njima bez naboja, bez doživljavanja povređenosti, ali veći stepen intimnosti i bliskosti i svest o snazi zajedništva, vredela je tog iskustva.
Izvor fotografija: instagram.com/couple
Brankica Milošević
