Prijatelj mi je izneo ovaj neverovatan koncept. Kaže, gledao je neki film na sličnu foru, nešto je ljudima ograničeno, valjda vreme, i koristi se kao sredstvo plaćanja, pa mu je prosto krivo što se nije prvi toga setio. Ali to mu je dalo ideju da zamisli sledeću ograničenu količinu vitalnog sadržaja, koji ljudi dnevno nemilice troše.
Zamislite da imamo dnevno ograničenu količinu reči koje možemo da izgovorimo.
Hiljadu reči ponedeljkom, dve hiljade ostalim radnim danima i po tri za vikend. Recimo.
I to tako da ne možemo da prevarimo brojku. Automatski merač reči nam blokira centar za govor kad ispunimo cifru i kraj. Muk.
I ako uštedimo stotinak reči tu i tamo, onda dobijemo bonus koji možemo da potrošimo na slavljima. Kad se napijemo.
Zamislite političke skupove i svečane govore! Trajali bi po minut najduže, a u kampanjama i prilikom inauguracija i odavanja počasti, možda i po cela tri minuta.
Zamislite pozorište, filmove i pesme! Kako bi samo procvetala simbolika pokreta, svetla i boja, telesna izražajnost i atmosfera!
Niko ne bi davio sa poezijom, dvadeset reči u refrenu i po petnaest ispred i iza. Stend up komediju zamenio bi aforizam. Nove dimenzije nemog filma i pantomime! Kratka forma po sili zakona.
E sad, nisam baš načisto, da li bi se količina reči odnosila samo na govor? Možda bi oni koji pišu imali dodatnih petstotinak reči dnevno, da napišu šta imaju. Romani bi onda isto bili ograničeni i izmereni dnevnom količinom. Pa bi tako neke knjige bile dugačke dva meseca, a neke dve godine. I neka kapitalna dela možda bi mogla da dobiju i deset godina dužine.
Verujem da bi ograničena količina reči mnogo pojednostavila komunikaciju.
Oprez, ograničena količina reči!
Kako bismo uopšte uspeli da se posvađamo, na primer?
Taman se zaletite sa optužbama i počnete da penite od pravednog gneva i da se dernjate, a ono cap! Tišina. Uzalud se davite i naprežete i crvenite, ko vas šiša kad niste pazili koliko govorite. Ako već niste u stanju da pazite šta govorite.
Sadržaj govora bi morao da se bavi suštinom, a najveći gubitak bi svakako bio u ogovaranjima. Kako nekog da opljunete, a da kažete makar osnovno sa samo dve hiljade reči? A pritom još i ostatak dana morate da oćutite.
Možda bismo tako izgovarali samo ono što nam je važno da neko čuje.
Mada, poznajući nas, sigurna sam da bismo se snašli. Govorili bi rukama, signalima, pogledima, znacima.
Pa umesto da sat vremena pričamo sa prijateljicom o nekom delu garderobe, o tome gde je kupljen i koliko je koštao i kako joj dobro stoji i gde je još videla nešto slično po manjoj ceni, razmenile bismo nekoliko signala rukama da lajkujemo, saznamo cenu i saopštimo impresije.
A možda bismo, prisiljeni da ćutimo i prvo smislimo šta ćemo i kako izgovoriti, razvili istančane oblike telepatske razmene misli.
Ma doakali bi mi tom ograničenju, a lokalni kriminalci bi se bavili preštelovanjem automatskih merača reči.
Eh, nikakvo ograničenje govorenja ne bi nas sprečilo da lažemo i krademo, da se dovijamo i zaobilazimo zakone i pravila.
Valjda ga zato još niko nije patentirao.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
